Strategija NATO-a u istočnoj i centralnoj Evropi je na putu da se uruši. Na prvi pogled to ne izgleda tako u trenutku kada se NATO trupe razmeštaju u Poljskoj, baltičkim zemljama, Bugarskoj i Rumuniji. Teško američko naoružanje se prvi put od pada Berlinskog zida doprema na granice sa Rusijom. Poljska je najavila razmeštanje teškog američkog naoružanja i pozvala NATO da pojača prisustvo u centralnoj Evropi i napravi stalne baze u Poljskoj.
„Želimo da budemo pravo istočno krilo Alijanse. Danas, kada pogledamo stanje stvari i raspored baza, granica NATO-a je Nemačka“, izjavio je poljski predsednik Andžej Duda u intervjuu za „Fajnenšel tajms“.
Vašington planira da rasporedi trupe u staroj vojnoj bazi u poljskom gradu Čiječanovu. To je samo deo od 40.000 vojnika čije je prebacivanje na istok Evrope u junu najavio generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg.
Nekoliko sati nakon saopštenja o razmeštanju američkog naoružanja u Poljskoj, Stoltenberg je otvorio centar za obuku vojnika Severnoatlantskog saveza i Gruzije u vojnoj bazi u blizini Tbilisija. „NATO računa na Gruziju i Gruzija može da računa na NATO“, rekao je Stoltenberg.
Vašington naoružava članice u istočnoj i centralnoj Evropi jer ne želi da izgubi njihovu podršku, ali ova taktika ima sve manje političko uporište. Mnoge evropske zemlje, sa Francuskom i Nemačkom na čelu, jasno su dale do znanja da će staviti veto na dalje širenje NATO-a. Uprkos sankcija koje je EU uvela Rusiji, sledeći američku politiku, države koje oblikuju evropsku spoljnu politiku ne žele sukob sa Moskvom već diplomatsko rešenje za situaciju u Ukrajini.
Ratnohuškačka retorika zemalja sa bivšeg sovjetskog prostora se u Parizu i Berlinu smatra glupom i neproduktivnom. Dok poljski predsednik priziva NATO da „prilagodi svoje aktivnosti imperijalističkim namerama Rusije“, nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer govori o potrebi da se pronađe „nova perspektiva u rusko-nemačkim odnosima“ i zalaže se za ukidanje sankcija Moskvi.
Entuzijazam za podršku Kijevu opada i u Vašingtonu. Šef Pentagona je nedavno pokušao da opravda akcije američke vojske u istočnoj Evropi, za koju se većina Amerikanaca od početka pita šta tu uopšte traži. Ešton Karter je rekao da je njihovo prisustvo neophodno „kako sa gledišta naših nacionalnih interesa, tako i zbog toga što imamo važne saveznike i partnere u tom delu sveta, a imamo i važne obaveze u okviru NATO-a“.
Ali prioriteti Zapada su se promenili od početka rata u Ukrajini, čiji se kraj ne nazire. Strategija SAD da se bore do poslednjeg Ukrajinca pokazala se neuspešnom u zemlji u kojoj vlada ima sve manju podršku. O sumnjama u opravdanost američkog vojnog prisustva u Ukrajini svedoči i analiza bivšeg savetnika Džordža Buša za Rusiju, koji krivicu za to što su stvari krenule loše za Amerikance svaljuje na Evropljane. Glavni razlog je, smatra on, slaba podrška evropskih zemalja.
„Zapadnoevropske vlade žele da SAD preuzmu vođstvo, ali neće da slede Vašington ako to mnogo košta, a EU daje Ukrajini manje od jednog procenta pomoći koju je odredila za Grčku“, piše Pol Saunders u časopisu „Nešenel interest“.
Ali nisu samo Evropljani ti koji ne žele da investiraju u rat u Ukrajini, primećuje bivši savetnik Stejt departmenta. On kritikuje i američke „jastrebove“, koji bi da na Ukrajinu potroše 60 miliona dolara, koliko se izdvaja za biblioteke u Vašingtonu. U uslovima u kojima u evropskoj javnosti ne postoji ni najmanja podrška za sukob sa Rusijom, on predlaže da je „bolje da se izvuče što je moguće više u pregovorima, nego da uvučemo sebe i NATO u značajan poraz“.
U Evropi, ali i u SAD, sve je snažnije uverenje da je Rusija potrebnija kao partner u rešavanju međunarodnih kriza, pre svega u borbi protiv Islamske države u Siriji i Iraku, nego kao protivnik oko nekog novog grada ili oblasti u Ukrajini. To pokazuje i približavanje stavova SAD i Rusije oko Sirije, gde se traži zajedničko rešenje u borbi protiv napredovanja ekstremističke organizacije Islamska država.
Ovaj nagoveštaj slabljenja tenzija sa Rusijom nije u vezi sa strateškom vizijom SAD, već sa situacijom na terenu. Ukrajina i Gruzija se u evropskim krugovima sve više posmatraju kao neka vrsta monete za potkusurivanje, pri čemu bi se u zamenu za njihovu vojnu neutralnost od Moskve tražilo da prizna njihov suverenitet. Interes EU je da se što pre ukinu sankcije Rusiji i ponovo uspostavi ekonomska saradnja dva evropska stuba, Evropske unije i Ruske Federacije.
