Vojvođanska varošica blizu mađarske granice više ne odaje sliku mesta kroz koje su na putovanju ka severu u poslednja dva meseca prošle desetine hiljada migranata. Poslednja dva meseca bili su u centru grada, a zatim je odlučeno da se podigne privremeni tranzitni centar.
Iako nije bilo problema sa izbeglicama, nikom nije bilo prijatno kada su boravili u centru grada, na otvorenom. Napetosti još ima, kaže nam Robert Lesmajster iz Komesarijata za izbeglice i dodaje da te ljude treba razumeti.
Robert je u Kanjižu došao iz Centra za migrante u Banji Koviljači, kako bi pomogao kolegama sa manje iskustva u ovom poslu.
„U tranzitnom centru nema registracije, svako je slobodan da ostane koliko želi. Da se naspava u zatvorenom, okupa i nešto pojede. Porodice sa decom se duže zadržavaju, dok oni koji putuju sami ovde ostanu svega nekoliko sati, to me najviše fascinira, ta snaga i odlučnost da se odmah ide dalje“, kaže Lesmajster.
Aktivisti Rusko-srpskog humanitarnog centra iz Niša dočekuju nas na ulazu u kamp, umorni, ali zadovoljni. Četiri dana i noći na prostoru vašarišta u Kanjiži postavljali su velike šatore za smeštaj izbeglica. Sada je u njima i po nekoliko porodica, uglavnom dolaze iz Sirije, poneko iz Iraka.
Razgovarali smo sa Hasanom iz Sirije. On kaže da je imao sreće, putovao je brzo. Siriju je napustio 9. avgusta i bez većih problema premostio Tursku. Najteže je bilo kroz Makedoniju, ali sve to nije ništa u odnosu na ono što mu se dešavalo poslednjih meseci u Siriji.
„Pokušao sam da funkcionišem u ratu, ali nisam više mogao. Ubijeni su mi sestra, brat i majka, ostao sam potpuno sam. Jedini način da nastavim život jeste da se spojim sa porodicom. Imam jednog brata u Libanu i jednog u Rusiji, u Moskvi. Treći brat je u Švedskoj. On kaže da će mi pomoći da nastavim studije, na drugoj sam godini mašinstva“, kaže Omar.
U kampu je odmarao tri dana, a zatim pokušao da pređe u Mađarsku, ali su ga uhvatili i vratili u Kanjižu. Ponovo će pokušati.
Mahnader, takođe Sirijac, insistira da govori za Sputnjik. Opljačkan je u Beogradu, pa moli da se o tome govori u medijima, kako se ne bi ponovilo.
„Tražili smo taksisti da nas odveze u dobar hotel, na periferiji, gde će nas možda primiti. Vozili smo se desetak kilometara, zatim je taksista zaustavio automobil na nekom pustom prostoru i tražio nam tri hiljade evra. Rekao je, ako mi ne date novac, ubiću vas. Bio je krupniji od nas, nismo znali da li je naoružan. Nismo mogli ništa da uradimo, dali smo mu sve što smo imali“, kaže očajni Mahnader.
Dodaje da bi voleo da se agonija njegovog naroda uskoro završi, ali kaže da, prema onome što saznaje od ljudi koji su izašli posle njega, teško da se ratu nazire kraj, sve je gore i gore.
Sirijka Nadia ispred šatora pere obuću u kojoj su njena braća i suprug neprekidno pešačili dve nedelje. Nasmejana, kaže da je ovo najbolji smeštaj koji su imali.
„Dobili smo čistu odeću, ćebad i hranu. Deca dobro podnose put. Trudimo se da im sve predstavimo kao igru. Nije lako, ali mislim da uspevamo u tome. U kontaktu smo sa porodicom, telefonom, oni su već stigli u Austriju. Još nema posla, ali se nadaju da će se sve dobro završiti, jer povratka nema, zato mi ništa nije teško“, kaže Nadia i dodaje, „nastavićemo put, čim se patike osuše“.
Iz tranzitnog centra u Kanjiži iz sata u sat manje grupe migranata kreću ka mađarskoj granici, koja je samo nekoliko kilometara dalje. Kažu, ako budu imali sreće, dobiće šansu da zaborave život pod detonacijama i započnu novi.
