Inicijatori ideje za uvođenje pokliča „Za dom — spremni!“ u Hrvatske oružane snage pravdaju svoju ideju „starohrvatskim“ poreklom i „negovanjem hrvatske kulture i tradicije“. Ima li poklič „Za dom — spremni“ bilo kakvo istorijsko utemeljenje i kako se menja značenje jednog simbola?
Šta kaže istorija?
Prefiks „staro“ obično se dodaje nekoj reči da bi se iskazala daleka vremenska distanca ne samo u odnosu na današnje vreme, nego i na bližu istoriju. Otud termini „starogrčki“ ili „staroslovenski“, kojima određujemo istorijski period iz daleke prošlosti. Pod uticajem nacionalromantičarskih ideja, evropski narodi ovim prefiksom počeli su da određuju i delove svoje istorije, pokušavajući da na taj način dokažu svoje utemeljenje na jednom prostoru. Nije to boljka samo balkanskih naroda; često su upotrebi bili i termini kao „starofrancuski“ ili „staronemački“.
Međutim, nijedan narod ne bi 17. vek podveo pod ovaj termin. Osim pojedinih hrvatskih ultranacionalista. Tako inicijatori ideje da se u hrvatsku vojsku uvede poklič „Za dom — spremni“ pravdaju ovu inicijativu „starohrvatskim“ poreklom ove krilatice, svima ostalima, osim njima, poznatoj iz bliže istorije.
Poklič „Za dom“ (bez onog „spremni“) prvi put se pojavljuje u spevu „Odiljenje Sigetsko“ Pavla Ritera Vitezovića, prvog hrvatskog profesionalnog književnika iz 1684. godine. Do 19. veka ne pojavljuje se nigde, kada ga časopis „Danica hrvatska“ pominje u nekoliko brojeva između 1846. i 1848, a potom i u operi „Nikola Zrinski“ Ivana Zajca iz 1876. Posle toga, ne spominje se do tridesetih godina 20. veka. Od tada u upotrebi je isključivo kao ustaška krilatica, sa nastavkom „spremni“ ili u svrhu propagiranja ustaškog pokreta. Sigurno je da ga Ante Pavelić uvodi u službenu upotrebu ustaša od 1932.
Za vreme ustaške Hrvatske, poklič „Za dom — spremni!“ bio je u službenoj upotrebi. Uveden je po ugledu na nemački „Zig Hajl!“ i nalazio se na svim službenim dokumentima NDH. Javni skupovi počinjali su i završavali se ovim pokličem. Pod njim su vršeni progoni i pokolji Srba, Jevreja, Roma, partizana i svih onih koji ustašama nisu bili po volji.
Ljudi
Hajde da se hipotetički složimo sa tezom da je poklič „starohrvatski“, da ga je ustaški pokret samo „isprljao“ i da on, utemeljen u hrvatskoj istoriji, može da služi kao pozdrav. Ko se zalaže za njegovo uvođenje? Ulivaju li ti ljudi imalo poverenja kao borci za toleranciju, demokratiju i prava manjina? Odgovor je negativan. Inicijativu je pokrenuo poslednji „komandant“ odbrane Vukovara Branko Borković — Mladi Jastreb, a podržali je pojedini akademici, advokati, crkveni velikodostojnoci, bivši ministri, novinari…
Evo, na primer, akademik Josip Pečarić, matematičar, plodan naučnik sa preko 1.000 naučnih radova, ali i pisac knjige pod nazivom „Srpski mit o Jasenovcu — skrivanje istine o beogradskim konclogorima“. Ili, recimo, Nikola Štedul, emigrantski političar, domoljub, „borac za demokratiju“ i nezavisnost Hrvatske, ali i autor „pustolovno-patriotskog romana“ „Križar ili duh slobode — pustolovno-patriotski roman o borbi ustaške gerile protiv Titove Jugoslavije neposredno nakon 2. svjetskog rata“. Dela govore sve.
Da su oni jedini, ni po jada, svi istaknuti potpisnici peticije imaju slične biografije — ustaške, naravno. Tako novinar Velimir Bujanec, voditelj emisije „Bujica“, kome je predsednica Kolinda Grabar Kitarović prvome dala intervju posle izbora, u jednoj svojoj izjavi kaže: „Nisu u Jasenovcu Jevreji završavali po nekom rasnom ključu, nego zato što su, isto kao i Srbi i komunisti, bili protiv hrvatske države. Jasno je za kakvo se rešenje srpskog pitanja zalažem: trećinu iseliti, trećinu lojalnih prekrstiti, a trećinu, zločince, poubijati. Volim da ponavljam ono što su govorili naši dedovi ustaše: Bog na nebu, hrvatski narod na zemlji. Ja još dodajem — Jasenovac između“.
Sveštenstvo
Pored ovog provincijskog neonaciste, na spisku podržavalaca inicijative nalaze se i bivši Tuđmanov ministar Zvonimir Šeparović, i čak dva biskupa — sisački Vlado Košić i pomoćni biskup zagrebački Valentin Pozaić. Na spisku podržavalaca je i „zvezda“ katoličke crkve u Hrvatskoj, najveći bloger među sveštenicima i najveći sveštenik među blogerima, don Anđelko Kaćunko.
Svi oni, a ima ih još, istaknuti su predstavnici hrvatske inteligencije, neonacističke, desničarske, ustaške. I kako njima verovati da se radi o vraćanju tradicije iz ranih vekova, ako su sledbenici ustaških ideja?! Plaše li se Srbi u Hrvatskoj bez osnove? Jer da je ovo samo jedan izolovani incident, sve bi možda i bilo u redu, međutim, stiče se utisak da se radi o organizovanoj akciji zastrašivanja manjina, pre svih srpske.
Malo je ovde prostora da bismo nabrojali sve nacističke ispade u Hrvatskoj poslednjih godina otkako je, paradoksalno zvuči, Hrvatska postala članica EU. A EU ćuti i pitanje manjina smatra unutrašnjim pitanjem Hrvatske.
