Trilateralna komisija (privatna organizacija, osnovana na inicijativu Dejvida Rokfelera, a na ideju Zbignjev Bžežinskog) objavila je nedavno spomen-brošuru posvećenu 25. godišnjici raspada SSSR-a koji se dogodio 1989. godine. Više od dve decenije posle „godine koja je promenila mapu Evrope“ pojavljuju se podaci koji pružaju odgovora na često postavljana pitanja — da li je SSSR-u bilo suđeno da nestane i zašto se sovjetski sistem raspao?
Članovi radne grupe Komisije za istočno-zapadne odnose Trilateralne komisije, koju su činili bivši francuski predsednik i političar Valeri Žiskan D'Esten, američki političar i diplomata Henri Kisindžer i bivši japanski premijer Jasuhiro Nakasone započela je u januaru 1989. godine misiju u Moskvi, razgovorom sa predsednikom SSSR-a Mihailom Gorbačovom.
Zbog zavere Saudijske Arabije i SAD 1986. godine, kada su naglo oborile cenu nafte, sovjetska ekonomija je, u tom trenutku, bila suočena sa privremenom recesijom, ali nije bila u „lošem stanju“. Transkript sastanka Gorbačova sa grupom Komisije iz 18. januara 1989. godine pokazuje da je sovjetski lider imao niz predloga za zapadne kolege:
„Pitanja koja ste pokrenuli odnose se na to kako SSSR treba da se promeni. Ali je isto tako važno znati kako ćete i vi promeniti odnos prema SSSR-u. Svi se nalazimo u prelomnom trenutku — i kapitalizam i socijalizam“, rekao je Gorbačov, ističući da nijedna strana ne treba da traži od one druge da napusti svoju socijalnu filozofiju.
„Ova dva sistema treba da pokažu da mogu da se prilagode novim uslovima“, dodao je on.
„Crni ponedeljak“: Slom američke berze 1987. godine
Pokazalo se da nije samo SSSR bio taj koji se suočio sa recesijom — kasnih 80-ih duh depresije proganjao je SAD. Dve godine ranije, 19. oktobra 1987. godine Sjedinjene Države su doživele težak slom berze što je izazvalo duboku zabrinutost za efikasnost monetarnog sistema u zemlji.
Ekonomisti su davali sumorne prognoze, navodeći da bi samo „čudo“ moglo da spase američku ekonomiju. Zanimljivo je da je raspad SSSR-a postao „čudo“ koje je decenijama odložilo američku i globalnu finansijsku krizu, dok su 90-ih SAD uživale u neviđenom ekonomskom rastu.
Tog januara 1989. godine, Gorbačov je mogao da se pohvali značajnim uspesima u mašinskoj industriji, industriji čelika, rudarstvu i naftnoj proizvodnji, proizvodnji aviona, vojnoj i svemirskoj industriji, kao i u razvoju sofisticirane tehnologije, uključujući mikrobiologiju i elektroniku. Sovjetski lider je pozvao Zapad da ukine sankcije SSSR-u, ističući da „to ne bi bila usluga SSSR-u, jer bi Zapad takođe imao koristi od trgovine“.
Tačerova: SSSR — značajna ekonomska opasnost za Zapad
Grupa je izbegla direktan odgovor, rekavši da SSSR mora da sprovede niz neophodnih reformi, između ostalog i da se pridruži međunarodnim finansijskim institucijama — Međunarodnom monetarnom fondu, Svetskoj banci i drugim organizacijama. Jednom rečju, Zapad izgleda nije bio mnogo oduševljen idejom integracije SSSR na svetskom tržištu.
Prema rečima direktora Centra za ruske studije na Moskovskom univerzitetu za humanističke nauke i Instituta za stratešku analizu sistema, istoričara Andreja Fursova, Zapad nije bio voljan da sarađuje sa SSSR-om „na istom nivou“.
„Bio im je potreban ’sirovinski dodatak‘, pre nego ozbiljan konkurent“, naglašava istoričar.
Fursov navodi govor bivše britanske premijerke Margaret Tačer u Američkom naftnom institutu u Hjustonu, u novembru 1991. godine, ističući da se ona pozvala na „ekonomsku pretnju“, dodajući da se Zapad nikada nije bojao vojne ofanzive Sovjetskog Saveza.
„Planskom ekonomijom i određenim kombinacijama moralnih i materijalnih podsticaja, Sovjetski Savez je ostvario visoke ekonomske pokazatelje“, rekla je Tačerova, upozoravajući da bi sa ogromnim prirodnim resursima koje poseduje SSSR mogao zadati težak udarac poziciji Zapada na globalnom tržištu.
Ali, zar planska ekonomija nije „koren sveg zla“ koja je odvukla SSSR u začarani krug recesije 80-ih?
Planska privreda SSSR-a — jahta koja nije mogla da uhvati vetar
Ugledni američki ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Vasilij Leontijev (1906-1999) uporedio je sovjetsku ekonomiju sa jahtom koja nije u stanju da uhvati vetar.
„Privreda SSSR-a je bila osuđena na dalju recesiju, ograničenu preteranim uplitanjima i propisima vlade“, istakao je on.
Istovremeno, Leontijev je pohvalio sovjetsku plansku ekonomiju za industrijski skok 1930. godine, dodajući da je time omogućen brzi oporavak zemlje posle Drugog svetskog rata. Osim toga, centralno planska privreda uticala je na to da SSSR 70-ih i ranih 80-ih godina ima veliku stopu ekonomskog rasta, koja se moga porediti sa onom u SAD i u Zapadnoj Evropi.
Međutim, ekonomista je takođe kritikovao i američki finansijski sistem, oslobođen vladine kontrole, upoređujući Sjedinjene Države sa jahtom bez karte i kompasa. I jednom i drugom sistemu su očajnički potrebne reforme, smatrao je Leontijev. On je procenio da su strukturne promene SSSR-u potrebne za jačanje ekonomije, ali da je sovjetski sistem u celini bio održiv i mogao je da se „popravi“, jer SSSR nije bio suočen sa sistemskom krizom.
Prelazne reforme SSSR-a oteo Zapad
Paradoksalno, ali od januara 1989. godine, kada je Gorbačov je pozvao Zapad na saradnju, prošle su smo dve godine, a Sovjetski Savez je „oboren na kolena i srušio se“.
Fursov smatra da je postojala zavera između komunističkih visoko rangiranih „aparatčika“ i zapadne političke i finansijske elite. Jedan deo komunističkih funkcionera težio je približavanju zapadnom kapitalizmu.
„Iako oni, zapravo, nisu želeli da rasture SSSR, tranzicione reforme u zemlji preuzela je mnogo iskusnija i pametnija zapadna elita“, smatra istoričar, dodajući da je kao rezultat toga, zemlja podeljena i namamljena u ambis političke i ekonomske katastrofe.
Nobelovac Leontijev je 1992. godine smatra da je Kremlj morao da sprovede tranziciju od „planske“ na „tržišnu ekonomiju“, postepeno i pod nadzorom vlade. Umesto toga, ekonomski sistem je bukvalno spaljen do temelja, pa je tržišni sistem morao da bude izgrađen od nule.
Zbog velikih „napora“ ruskih liberalnih „reformatora“ i njihovih zapadnih ekonomskih savetnika, obim proizvodnje u zemlji je prepolovljen, pa je ovaj vakum odmah „popunjen“ robom sa Zapada, pisao je svojevremeno ruski akademik Sergej Glazjev
Do ranih 2000-ih Rusija je postala „sirovinski dodatak“ Zapada i obećavajuće tržište, koje je mnogo doprinelo ekonomskom usponu Zapada tokom 90-ih godina prošlog veka.
Dakle, da li je efikasno upravljanje moglo da vrati zemlju sa ivice katastrofe i na taj način poštedi SSSR od raspada?
Prema ruskim istoričarima, ovo pitanje je retoričko, ali nema sumnje da je istorija pada Sovjetskog Saveza važna lekcija koju globalne sile treba da nauče.
