Svoj komentar novinar je počeo rečima da je Saksonija postala najneprijatnije mesto u Nemačkoj. Vesti iz ove pokrajine odnose se samo na proteste Pegide, desnih ekstremista, kao i konstantne napadime na emigrante. Nije li zato vreme za izbacivanje Saksonije iz Nemačke federacije, pita se Širmer.
On navodi da su se u svim saksonskim gradovima polemike pretvorile u ksenofobično nasilje. Od 202 napada na skloništa za izbeglice u prvoj polovini godine, 42 su se dogodila u Saksoniji, kaže Širmer.
Tipičan Saksonac današnjice ne liči na Kati Vit (klizačicu), Kurta Bidenkofa (političara) ili Erika Kastnera (pesnik). On je prevremeno penzionisan, cirka ispred kafane i prolaznike pozdravlja nacističkim pozdravom.
Hass, Extremismus und Abschottung in Sachsen: Ist es Zeit für einen #Säxit? (sdo) http://t.co/ERwSBLe1Fv
— ZEIT ONLINE (@zeitonline) August 21, 2015
Čovek bi mogao da pomisli da u Frajtalu ili Drezdenu ima ljudi voljnih da pomognu izbeglicama, jer, kaže Širmer, svuda ima ljudi hladnih srdaca. Međutim, istraživanja pokazuju da je posvećenost principima demokratije u četvoromilionskoj Saksoniji upadljivo niži nego u ostatku Nemačke.
„Šta se tamo dešava? Pitanje je postavljeno znatno ranije, kada je NPD (neonacisti) osvojila 25 odsto glasova u jednoj saksonskoj regiji. Ili kada je masovan neonacistički marš održan u Drezdenu. I od pre nekoliko meseci, otkad tzv. ’Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada‘ (Pegida) naziva izbeglice ’glupim volovima‘. Pegida i dalje privlači hiljade. Sada je jasno da je taj pokret saksonski fenomen prvog reda“, kaže Širmer.
Novinar ljutito podseća na saksonskog protestantskog biskupa Karstena Rencinga, koji je rekao da dok protesti Pegide poštuju pravila društva, niko nema prava da ih kritikuje.
Prema Širmerovom mišljenju, pastorove reči zvuče kao da je Saksonija počela da se otcepljuje od ostatka Nemačke, s obzirom na to da građani u drugim nemačkim regijama imaju sasvim drugačije mišljenje od aktivista Pegide.
Širmer kaže da nema potrebe da Nemačka više crveni zbog saksonskog nedostatka empatije, uprkos činjenici da je pokrajina zavisna od saveznih subvencija. Širmer se pita da li bi „Sakzit“ bio nepravedan.
„Za ne bi trebalo da priznamo zasluge Saksonaca — heroja mirne revolucije 1989? Jesu li se suočili sa poniženjima u proteklih 25 godina? Verovatno jesu. Ali kada se suočimo sa arogancijom, kada se ponižavanje izrodi u mržnju, kada većina pristojnih ljudi ne može da urazumi manjinu, tada bi Saksonija trebalo da postane nezavisna država. Ozbiljan sam“, završava Širmer.
