Srbija nije izgubila opoziciju kao politički pojam, ali jeste kao političku silu koja može da dovede u pitanje vlast. To je trend koji će još dugo dominirati srpskom političkom scenom jer se opozicija nepotrebno troši u unutarpartijskim sukobima, smatra politički analitičar Dejan Vuk Stanković.
Uzroke slabljenja opozicije sagovornik Sputnjika vidi i u visokom rejtingu vlasti koji obeshrabruje lidere opozicionih partija, kao i u činjenici da je većina tih partija već bila na vlasti, u raznim koalicijama, i pravila razne neuspešne eksperimente. One su, objašnjava Stanković, istrošile i poverenje građana i sopstveni politički potencijal, a situaciju dodatno otežava donedavni trend među opozicionim strankama da vlasti nude saradnju.
Politički analitičar Đorđe Vukadinović tvrdi da, pored očekivanog političkog i ideološkog lutanja nastalog usled izbornog neuspeha, na usitnjavanje srpske opozicione scene utiče i „očigledno, direktno ili indirektno mešanje vladajućih struktura, pre svega iz Srpske napredne stranke, kojima odgovara da opozicija u Srbiji bude što slabija i što više podeljena“.
Politička pozicija samog SNS-a nedefinisana je i fluidna, zaprema ideološki front „maltene od LDP-a do DSS-a ili radikala“. Neka jača opozicija veoma lako bi mogla da napadne takvu platformu vladajuće stranke, i sa nacionalnih i sa građanskih pozicija, smatra Vukadinović.
Dejan Vuk Stanković podseća da stranke u Srbiji nisu stabilne društvene institucije s jakim vrednosnim i političkim opredeljenjima nego mahom koalicije okupljene oko jednog lidera — nosioca stranačke politike i svojevrsnog magneta za birače — ali s ograničenim rokom trajanja.
Sagovornik Sputnjika smatra da bi proces formiranja nove, jake opozicije u Srbiji mogao da se kreće u dva pravca.
„Jedan je da se pojavi novi političar koji će imati magnetizam rok zvezde s početka istorije rokenrola, neko poput političkog Elvisa Prislija ili Bitlsa. Druga varijanta je ’hod po mukama‘ koji će trajati nekoliko godina i u kom će suštinsku šansu opozicije predstavljati neuspeh vlasti da u nekom srednjoročnom periodu isporuči rezultat svoje politike“, tvrdi Stanković.
Ipak, on na mogućnost da se uskoro pojavi neki novi politički lider ne gleda s optimizmom, a ne veruje ni u mogućnost „dizanja iz pepela“ neke od postojećih opozicionih stranaka.
S izrazitim negodovanjem Stanković gleda i na ideje o formiranju novih stranaka po ugledu na razne evropske pokrete, poput Sirize, jer „takvi eksperimenti nisu uspeli ni u zemljama iz kojih su potekli“.
Ni Đorđe Vukadinović nije optimista i veruje da će mnoge od aktuelnih opozicionih partija ubrzo nestati sa srpske političke scene, bilo tako što će se utopiti u vladajuće strukture, bilo pred naletom nekih novih opozicionih snaga.
Sagovornik Sputnjika nije naročito ubeđen ni u opozicionu „opasnost“ od aktuelnih pripadnika vladajućih struktura, poput Socijalističke partije Srbije ili predsednika Srbije Tomislava Nikolića.
„Njihov politički potencijal nije za potcenjivanje, pogotovo kad se pogleda žalosno stanje u zvaničnoj opoziciji, i stoga neki sa strahom, a neki s nadom gledaju na tu mogućnost. Ipak, verovatnoća da stvari pođu tim putem veoma su limitirane. Tomislav Nikolić, a posebno Socijalistička partija Srbije, ipak će nastojati da ostanu u vlasti, jer je to opcija koja im se više isplati“, uveren je Vukadinović.
Ovaj analitičar, ipak, veruje da proces deobe na srpskoj političkoj sceni ne može trajati večno, te da će nagon za samoodržanjem većinu stranaka i strančica srpske opozicije ipak navesti da se u doglednoj budućnosti objedine ili udruže.
