On smatra da transparentnost u teoriji „građanima omogućava da pozivaju vlast na odgovornost“, ali da u praksi taj zahtev „ugrožava efikasnost same vlade“.
Fukujama tvrdi da je zakon usvojen 1972. godine, koji obavezuje na konsultovanje s javnošću, doneo niz „otežavajućih kriterijuma“ pred vladu.
Rezultat je, piše naučnik, to što su nezvanične konsultacije s građanima postale ozbiljan amortizer, što je „otežalo međusobnu komunikaciju činovnika“.
„Kada je proces razmatranja otvoren za javnost, činovnici se boje da će biti optuženi zbog reči izvučenih iz konteksta“, piše Fukujama.
Politikolog dodaje da administracija „pribegava nezgrapnim metodama zaobilaženja pravila“, kao što je, na primer, diskusija „jedan na jedan“.
Isti je slučaj, smatra Fukujama, i sa zakonom o slobodi informacija iz 1966. godine. On tvrdi da se taj pravni akt prvobitno ticao novinarskih istraživanja, ali da je vremenom postao instrument za ostvarivanje korporativnih interesa i tajno oružje za izvlačenje političke koristi.