S obzirom na starost trenutne vazduhoplovne tehnike, kaže Radić, srpskoj vojsci je potrebno devet transportnih helikoptera, i to je poželjno od istog proizvođača. Kako stoje stvari, Srbija će nakon kupovine nova četiri helikoptera na stanju imati ukupno šest, od kojih je jedan stari Mi-8 i jedan Mi-17, zatim dve novije verzije Mi-17 sa različitim motorima, kao i dve „Erbasove“ „Super pume“.
Radić kupovinu dve „Super pume“ tumači i kao signal da Srbija prelazi na zapadnu tehnologiju, s obzirom da će biti potrebno stvoriti novi sistem održavanja helikoptera.
„To je prava noćna mora kada u jednoj eskadrili imate različite tipove helikoptera. Kada prelazite na novu tehnologiju to vas obavezuje da stvorite novi sistem održavanja, ali finansijski gledano to nije isplativo, pogotovu kada je reč o kupovini rezervnih delova“, smatra Radić.
Sa druge strane, vojni analitičar Miroslav Lazanski smata da kupovina helikoptera i sa istoka i sa zapada nosi određenu političku crtu, tačnije da Srbija na ovaj način pokazuje da je i dalje nesvrstana.
„To nije samo odluka na nivou ’sviđa mi se ovaj ili onaj‘, ili pak ’ovaj je jeftiniji od onoga‘, već kako bi se izbegle kritike od Zapada da Srbija opet kupuje oružje od Rusa, a ni sankcije im ne uvodi“, ističe on.
Kada je reč o ruskim helikopterima, glavni urednik lista „Izvoz oružja“ Andrej Frolov kaže za Sputnjik da se cena Mi-17 kreće od 13 do 15 miliona dolara. Frolov precizira da ruska vojna tehnika ima dve kategorije cena — jedna je za strane kupce, a druga je za rusku vojsku, ali i za potrebe članica Organizacije za kolektivnu bezbednost (ODKB). U ugovoru sa Srbijom će, naglašava Frolov, biti korišćene cene kao i za rusku vojsku.
Pored toga, Frolov kaže da je prema najavama reč o dva različita modela Mi-17, od kojih se jedan (Mi-171) proizvodi u Ulan-Udeu, a drugi (Mi-17V5) proizvodi u Kazanju. Prema njegovim rečima, to su prvenstveno transportni helikopteri, mada na njih se mogu nakačiti i rakete ali i mitraljezi.
