Ukoliko se ne umeša politika, Rusija sasvim sigurno može da računa na 1,2 miliona kvadratnih metara arktičke teritorije, rekao je ovih dana Artur Čilingarov, polarni istraživač i specijalni predstavnik ruskog predsednika za međunarodnu polarnu saradnju, komentarišući činjenicu da je petnaest godina nakon što je odbijen njen prvi zahtev Ujedinjenim nacijama da se delovi arktičkog tla u Severnom ledenom okeanu proglase za ruske, Moskva, uz dodatne argumente, ponovo zatražila morske grebene Lomonosov i Medneljejev.
Čilingarov je bio prvi čovek u istoriji koji se spustio na dubinu od 4,5 kilometra ispod Severnog ledenog okeana. Ekspedicija koju je predvodio donela je 2007. godine uzorke tla sa morskog dna, koji su ispitivani u Laboratoriji saveznog naučnoistraživačkog instituta i dokazali da organske materije sa dna okeana, po starosti i sastavu, liče na uzorke uzete sa Sibirske platforme, kaže Čilingarov.
Ti uzorci su jedan, verovatno najvažniji deo dokaznog materijala koji je Moskva poslala komisiji Ujedinjenih nacija.
„Arktik je bio i ostaće ruski“, kaže Čilingarov, pozivajući se na rezultate laboratorijskog istraživanja.
Neposredno po povratku sa ekspedicije, ovaj naučnik, koji je još i član britanskog Kraljevskog geografskog društva, dvostruki heroj i deputat Državne dume Rusije u četiri saziva, rekao nam je da je u čitavoj njegovoj bogatoj karijeri polarnika to bio jedan od najtežih zadataka.
„Nije nimalo prosto spustiti se 4,5 km ispod Severnog ledenog okeana, gde ne radi ni kompas, kroz led ne prodiru radio-talasi, a oko vas je samo gust mrak. Čovek oseća veliki strah i veliku odgovornost. Nije to avantura. Proveli smo devet sati pod ledom, a kad smo hteli da se vratimo, najpre nismo mogli da se odvojimo od dna, potom okean prosto nije hteo da nas pusti i, treće, nismo mogli da nađemo otvor u ledu kroz koji smo se spustili“.
Ovaj iskusni istraživač kaže da da je besmisleno da se druge zemlje, pa ni Danska i Kanada, ili SAD koje pretenduju na istu teritoriju, takmiče sa Rusijom na Arktiku:
„Naša zemlja ima najmoćniju flotu ledolomaca, najbezbedniju opremu za spuštanje pod vodu, najsavršenije metode, iskustvo… Naša atomska flota i helikopteri mogu da stignu na bilo koju tačku Severnog pola. Mi nećemo čekati dok neko napravi svoju flotu. Bez nas tamo ništa ne može da se radi“.
Čilingarov podseća da je Rusija stekla takvu prednost prosto zato što nikada nije zanemarivala severne geografske širine. Sovjetska vlast gradila je atomske ledolomce kakvih nigde u svetu nema, kao i ekspedicione brodove, polarne stanice…
„Kad se raspao SSSR, jedno vreme nije bilo sredstava da se istraživanja nastave, ali danas je situacija sasvim drugačija. Danas nemamo materijalnih problema i dokazaćemo da je deo Arktika ruski. Uostalom, druge zemlje se nisu bavile tom temom. Mi smo ih podstakli i treba da nam budu zahvalni što su se pojavila sredstva i vreme da se time bave“.
Za Arktik Rusi vole da kažu da „ima čitavu tablicu Mendeljejeva“, to jest da je veoma bogat mineralima, rudama, naftom, gasom… U ovom trenutku nijedna od zemalja koje se bore da im to ogromno bogatstvo pripadne, nema tehnologiju koja bi joj omogućila eksploataciju na toj dubini. To, međutim, ne brine Čilingarova:
„Nauka i tehnika napreduju, samo je pitanje vremena kad će se pojaviti nova tehnologija koja će omogućiti da se to bogatstvo iskoristi. Uostalom, da li je neko mogao pre deset godina da zamisli da će biti napravljena takva podmornica koja će se spustiti gotovo pet kilometara ispod leda i doneti otuda uzorke tla?“
Čuveni polarni istraživač priča nam, kao kuriozitet, da su rad ekspedicije budno pratili Amerikanci, čiji su bombarderi tokom čitave ekspedicije nadletali ruske brodove. To međutim, nije sprečilo ruske naučnike da prvi u istoriji, na dno Severnog mora postave rusku zastavu.
„To ne znači da smo mi Arktik — pre odluke Ujedinjenih nacija — proglasili svojim. Mi smo zastavu postavili simbolično, kao dokaz da smo bili tamo. To je veliko georafsko otkriće. Uostalom, i sportisti kad pobede ističu svoju zastavu“.
U svakom slučaju, posebno naglašava Čilingarov, Rusija ne namerava sama da rešava problem Arktika, već će se rukovoditi međunarodnim pravom.
Prema konvenciji UN za pomorsko pravo iz 1982. godine, pomorska država ima pravo da uspostavlja isključivo ekonomsku zonu širine 200 milja od obale. U slučaju produžavanja šelfa, iza ovih granica, zemlja može da raširi svoju granicu do 350 milja. U tim predelima država dobija kontrolu nad resursima.
