„Ko u Guču dođe — taj mora da poludi“, jedan je od slogana koji se već godinama čuje na ovom saboru. Atmosfera po pravilu već godinama uvek ista — uzavrela, prava karnevalska… Grme trube sa svih strana, tresu se dragačevska brda… Mešaju se zvuci čočeka i moravca… Igra i staro i mlado. Tri desno, dva levo.
Hrabri balkanski duh
Na ulicama zajapureni mladići hvataju se u kolo — podučavaju strance koracima, a ispod šatri na stolovima, poput čigri, igraju devojke… Bekrije uživaju i lepe pare na znojava čela muzičara ili ih guraju u njihove gladne trube. Orkestri se nadsviravaju — ko će jače, ko će bolje… Nema spavanja, odmora ni mira!
„Sabor u Guči savršeno oslikava veliki, hrabri balkanski duh, gde su svi, bez obzira na nacionalnost, pol ili godine, dobrodošli, a ovaj muzički festival postao je jedan od najpopularnijih i najluđih festivala u Evropi“, pisao je svojevremeno „Gardijan“.
„Guča, koja je folklorna po poreklu, ali apsolutno savremena po duhu, pruža pravi osećaj kolektivnog slavlja i podseća vas da je muzika nekada bila nešto plemensko, divlje i neiskvareno industrijom“, ističe britanski list, koji je uz „Njujork tajms“, „Nacionalnu geografiju“, „Cajt“ i još nekoliko drugih svetskih izdanja stavio Sabor u Guči na spisak festivala koje nikako ne bi trebalo propustiti.
Guča je već odavno postala planetarni, muzički i kulturološki fenomen i pravi srpski brend. Jedni je hvale, drugi osporavaju. Za neke je to mesto dobre zabave i hedonizma, za druge parada kiča i pijanstva. Mišljenja su podeljena, ali niko nije ravnodušan.
Šta kažu stranci
„Ovde prestaju sve granice i predrasude. Guča živi 25 sati dnevno i zabava nikad ne prestaje. Ovo je za pamćenje“, navodi jedan ruski forumaš.
Stiv Džonson iz Londona tvrdi da je to „najbolji festival na kome je u životu bio. Ljudi ovde dolaze da bi videli šta je život“.
„Ovaj festival je zaista neverovatan“, kaže Džoni iz Notingema. „Teško je opisati atmosferu, ali sasvim sigurno znate kada vas nešto pomeri — nešto zaista moćno zbog čega se naježite. To će učiniti muzika…“
Na ulicama varošice u danima sabora sve ključa. Nema igla gde da padne. Ispod šatri vrte se prasad i jagnjad na ražnju, a u zemljanim loncima krčka se svadbarski kupus… Sa obližnjih roštilja širi se miris ćumura, a iz cisterni miris piva… Jede narod nemilice. Konobari ne mogu da postignu da nanesu pića i ića. Lumpuje se gotovo do zore.
Duž ulica načičkane tezgice… Kupci merkaju, trgovci se cenkaju, ali ne spuštaju cene. Prodaju se suveniri, grnčarija, rukotvorine, patriotska obeležja, liciderska srca i šećerna vuna… Nema čega nema!
Oko stadiona su kamperi raširili svoje šatore i prave dernek za svoju dušu.
A prave meraklije?
Za one prave meraklije i istinske ljubitelje trube Guča je nešto sasvim drugo. Za njih je to mesto na kojem mogu da uživaju u muziciranju najvećih majstora trube, srpskoj tradiciji i srpskom izvornom stvaralaštvu.
Na saboru svoje radove izlažu samouki narodni umetnici, priređuju etnološke i istorijske izložbe. Takmiče se kazivači narodnih zdravica, bira se najlepša narodna nošnja, učestvuju i brojni narodni muzički umetnici, izvorne narodne grupe, folklorni ansambli iz svih krajeva Srbije, a radi i Muzej trube…
U saborskom ambijentu uz defile svih učesnika improvizuje se dragačevska svadba iz 19. veka.
Na finalnom takmičenju, koje se održava na stadionu FK „Dragačevo“, najbolji trubači stiču zvanja dragačevskih pobednika…
Za narod Dragačeva Sabor je najveća svetkovina — svi domovi su otvoreni za stare i nove prijatelje iz svih krajeva sveta. Domaćice su još uoči Trube (tako Gučani nazivaju ovaj sabor) „zategle“ kuće, poštirkale posteljinu i spremile mnoge srpske specijalitete. Za njih saborovanja gotovo da nema.
A političari se slikaju…
Gotovo svake godine otkad postoji Sabor, političari iskoriste priliku da se „spuste u narod“, što, kao slučajno, ovekoveče kamere.
U poslednjih desetak godina, Guču su posetili gotovo svi koji su nešto značili na političkoj sceni Srbije. Od Koštunice i Velimira Ilića, preko Milutina Mrkonjića i Dačića, do Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića.
Sabor je ove godine otvorio Rasim Ljajić, ali se najezda njegovih kolega očekuje narednih dana.
A kad saboraške trube utihnu, Guča se već sledećeg jutra budi potpuno drugačija — umivena, mirna i tiha.