Zbog čega je ova inicijativa opasna za Srbiju, a pre svega za Srbe na Kosovu? Nije reč samo o svojatanju tuđeg nasleđa nego i o „kulturnom genocidu“ i o pokušaju zatiranja jednog naroda na određenom prostoru, smatraju sagovornici Sputnjika.
„Svaki ulazak Kosova u neku od institucija otvara vrata za naredni korak. Pritom ovo nije udruženje pčelara ili sportskih ribolovaca nego jedna od ključnih institucija današnjeg sveta. Ako tu dobijete glas, pravo na zaštitu nasleđa na tom prostoru, vi ste faktički u prilici da celu tu izmišljenu, virtuelnu istoriju ugrađujete u temelje vaše buduće državne zgrade“, upozorava istoričar Ljubodrag Dimić.
Priština se, objašnjava on, poziva na iskonstruisanu tezu o tome da su srpski srednjovekovni hramovi nastali na temeljima albanskih.
„To je neodrživo, ali oni se pozivaju na hrišćansko nasleđe koje pripada i Albancima, s obzirom na to da su oni narod triju vera. Pozivaju se na istoriju, pogotovo od onog trenutka kada je srpska država posegla za titulom carstva, a suveren poput Dušana za titulom cara“, navodi Dimić.
Istoričar Miloš Ković smatra da pokušaj prisvajanja srpskih spomenika nije želja da se oni preuzmu nego da se obrišu tragovi istorijskog postojanja Srba na tom prostoru.
Prema njegovom mišljenju, članstvo Kosova u Unesku ne bi bilo nikakva garancija da će ti hramovi biti zaštićeni od propadanja i uništavanja.
„Nažalost, pokazalo se da potpisani sporazumi vrlo često ostaju samo mrtvo slovo na papiru. Za neke! Dakle, neki su dužni da ih se pridržavaju, a neki ne moraju. Albanski pregovarači su više puta izneverili obećanja“, konstatuje Ković i podseća na to da je odnos albanskog stanovništva s Kosova prema srpskim srednjovekovnim spomenicima takav da njih i dalje moraju da štite vojnici Kfora.
Oba istoričara naročito strahuju od opasnosti koju nosi jačanje islamskog fundamentalizma, posebno usmerenog protiv hrišćanskog kulturnog nasleđa.
„Vidimo šta se dešava u svetu usled pojave ekstremnog islamizma i varvarskog ponašanja. Ako ovi hramovi postanu deo kulturnog nasleđa Kosova, ili će ih preuzeti ili uništiti“, pribojava se Dimić.
Manastiri Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija i Crkva Bogorodica Ljeviška upisani su na Listu svetske baštine Uneska pod objedinjenim, neutralnim nazivom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu i Metohiji“. Oni su biseri vizantijsko-romaničke kulture, s jedinstvenim stilom fresko slikarstva koji se razvio na prostoru Balkana između 13. i 17. veka.
Na listu je prvi upisan manastir Visoki Dečani, 2004. godine. Dve godine kasnije upisana su i ostala tri zdanja. Priština je pokušala da ih preimenuje u „kosovske kulturne spomenike“, što je izazvalo burnu i oštru reakciju Beograda i nije prošlo u Unesku.
„Ako znamo za jačanje fundamentalizma među albanskim muslimanima, ako znamo da sve što se radi vodi ka stvaranju Velike Albanije, i ako još znamo za krajnje, krajnje popustljivu (da ne upotrebim neku goru reč) srpsku politiku na Kosovu, koja je sve samo ne principijelna, onda se zaista postavlja pitanje šta bi bilo sledeće posle ovoga“, zaključuje ovaj istoričar.
Iako u sekretarijatu Uneska nema potvrde o tome da je zahtev Kosova za članstvo u toj međunarodnoj organizaciji stigao, srpska diplomatija užurbano radi na tome da do tog prijema ne dođe. Potrebno je osigurati da zemlje koje su neodlučne da li da podrže prištinski zahtev ipak reše da glasaju protiv članstva Kosova u Unesku, odnosno da ne ostanu uzdržane.
Od 58 zemalja koje su u Izvršnom odboru Uneska, 33 su priznale Kosovo, što je računica koja odgovara Prištini. Do oktobra, kada se sastaje Izvršni odbor Uneska, obe strane imaju vremena za lobiranje. Da bi kosovski zahtev stigao do Generalne konferencije Uneska, koja će biti održana sredinom novembra, potrebna je prosta većina, a to Beogradu ne ide naruku.