„Čitav dan su nas bombardovali“, priseća se Dušanka Pjevalica 4. avgusta 1995. godine, dana kada je zauvek napustila svoj dom i dotadašnji život u idiličnom mestu severne Dalmacije. Tog dana joj je mlađem sinu rođendan. Pokupila je njega i starije dete i otišla u rodno selo nadomak Knina. Muž, inače nastavnik biologije, rekao joj je da ostaje u civilnoj zaštiti, da ne napušta grad pod granatama i bombama, da bi pomogao drugima.
„Kad sam došla tamo, ljudi su se već spremali za zbeg. Tri dana i tri noći u koloni smo putovali do Srbije. Rođaci su nas smestili u Ledince, u garažu, nisu imali bolje. Ništa nismo znali za Milana, neko kaže da je viđen u koloni, neko da nije, bili su to baš teški dani“, priseća se sa uzdahom Dušanka.
Posle mesec i po dana Milan je iz zarobljeništva došao u Srbiju. Imao je sreće, Unprofor mu je spasao glavu. Zarobila ga je varaždinska jedinica. U Varaždinu je služio JNA.
Život u garaži
„U toj garaži smo bili godinu dana, on je išao svakoga dana da traži smeštaj, bilo nas je sedmoro u jednoj prostoriji. U garaži, u garaži smo živeli“, kaže Dušanka kroz suze.
Prešli su u privremeni smeštaj, u kome su ostali šest godina, dok hotel u Čortanovcima nije izgoreo u požaru. Od tada žive u barakama u Krnjači. U jednoj prostoriji koja je i dnevna i spavaća soba, kuhinja…
Većina „ljudi sa traktora“ ponovo ima svoj krov nad glavom, ali Milan i Dušanka to nisu uspeli da pruže svojoj deci. Kažu da posle svega ne mrze nikoga, ni one koji su ih oterali. Boli ih samo to što ih za sve ove godine niko nije, kako kažu, pogledao kao ljude. Smatraju da su oštećeni nepravednom raspodelom stanova.
„Samo neka nas već jednom zbrinu, meni da daju i ovu baraku, da kažu, sada je tvoja, bila bih zadovoljna, jer bi prestalo ovo mrcvarenje“, kaže Dušanka.
Hrvatska se „izvukla“ na Evropu
Posle „Oluje“ u Srbiji je formirano preko 700 kolektivnih centara u kojima je bilo smešteno više od 60.000 ljudi. Države regiona rešile su 2008. godine da zatvore izbegličko pitanje. Nažalost, do realizacije Sarajevske deklaracije nikada nije došlo, jer Hrvatska nije želela da reši problem penzija i Srbima vrati stanarska prava.
Evropa je Srbiju ipak proglasila zemljom sa produženim izbeglištvom, što je obezbedilo dalje prikupljanje novca donatora. Nerešeno je ostalo stambeno pitanje nešto više od hiljadu ljudi u deset centara. Jedan od njih je i ovaj u Krnjači gde su smešteni Dušanka i Milan, kaže Ivana Ćurko iz Komesarijata za izbeglice.
„Hrvatska i dalje ne ispunjava uslove za povratak, ljudima ne obnavlja kuće, stambeno zbrinjavanje ide loše, otkup stanova nikako. Mislim da je UNHCR prošle godine pogrešio sa ukidanjem statusa izbeglica, da je to bila politička odluka, jer kako da država članica EU ima izbeglice“, kaže Ćurko.
U toku je sprovođenje regionalnog stambenog projekta, sa 80 miliona evra biće zbrinuto još 4.500 porodica.
Suze, smeh i optimizam
Iako godinama životare u 30 kvadrata vlažne barake, Dušanka i Milan ne gube nadu. Kažu da je najvažnije da su deca zdrava. Jednog dana moraće da negde budu trajno smešteni, centar će biti zatvoren.
„Plačem i smejem se u isto vreme, šta da radim, nekada moram da se ispucam, takav je život, jednom i ovo mora prestati“, kaže vedra Dalmatinka, i dodaje da proslavu „Oluje“ na televiziji nikada ne gleda.
„Ne smem da gledam, da čujem šta govore, razbila bih televizor“, kaže uz osmeh Dušanka Pjevalica.
