Gotovo od 1995. do danas na delu je sistematsko otimanje nadležnosti entitetima u BiH (Federacija BiH i Republika Srpska) a pogotovu Srpskoj, od strane visokih predstavnika međunarodne zajednice.
Najaktuelniji spor između entiteta i visokog predstavnika je rad i funkcionisanje Suda i Tužilaštva BiH. Narodna skupština Republike Srpske usvojila je pre desetak dana, tačnije 15. jula, odluku o raspisivanju referenduma o ovim pravosudnim institucijama, jer su one, kako je ranije objasnio predsednik Srpske Milorad Dodik, antiustavne i nisu u skladu s Dejtonskim sporazumom, već ih je nametnuo visoki predstavnik.
Može li Bosna bez namesnika
Ovakvo neslaganje entiteta u BiH, a posebno RS, sa odlukama visokog predstavnika prečesto je bilo od 1995. do danas. Visoki predstavnici su smenjivali političare, donosili rešenja, nametali odluke, oduzimali entitetska ovlašćenja… Sputnjik je istraživao koliko su visoki predstavnici promenili (Dejtonsku) BiH.
Bosna i Hercegovina je od 1995. do danas imala sedam visokih predstavnika. Bili su to: Karl Bilt (1995— 1997), Karlos Vestendorp (1997—1999), Volfgang Petrič (1999— 2002), Pedi Ešdaun (2002—2006), Kristijan Švarc Šiling (2006—2007), Miroslav Lajčak (2007—2009) i Valentin Incko od 2009. do danas.
Kancelarija visokog predstavnika Bosne i Hercegovine (OHR) je vodeća organizacija za civilni aspekt implementacije mira u BiH. Mandat visokog predstavnika preciziran je u Aneksu 10, Dejtonskog sporazuma u kojem se visoki predstavnik proglašava konačnim autoritetom u zemlji za tumačenje sporazuma o implementaciji civilnog dela mirovnog ugovora. Veće za implementaciju mira (PIC), koje čini grupa od 55 zemalja i međunarodnih organizacija koje vode proces implementacije mira, kasnije je dalje razradilo njegov mandat.
Konstantna centralizacija
Dekan Fakulteta političkih nauka u Banja Luci Nenad Kecmanović kaže za Sputnjik da se često u Republici Srpskoj ističe broj od nekih 60 ili više od 60 zakona, jednokratnih smenjivanja i ostalih odluka visokih predstavnika.
„Sažeto rečeno, tu se radilo o sistematskom otimanju nadležnosti Republike Srpske, otimanju u odnosu na ono što je izvorni Dejtonski sporazum. To su sve vandejtonske odluke koje su nametnute odlukama visokih predstavnika prema osnovu ’bonskih ovlašćenja‘ koja je čak i Venecijanska komisija osporila i uprkos tome što je funkcija visokog predstavnika u Dejtonu ograničena na 10 godina. Što znači da je već 10 godina to u odnosu na Dejton nelegalna institucija“, konstatuje Kecmanović.
Gubernatori u 21. veku
Novinar i dobar poznavalac prilika u BiH Cvijetin Milivojević kaže da se visoki predstavnici međunarodne zajednice ponašaju kao neka vrsta gubernatora koji pokušavaju da nadležnosti entiteta i u kvalitetu i u kvantitetu smanje i da faktički od BiH naprave centralizovanu državu.
Milivojević podseća da su entiteti imali nadležnosti u spoljnoj politici, finansijama, carinama, narodnoj banci, postojale su dve vojske…
„Čak smo imali pokušaj pre nekoliko godina da se ukinu i policije koje su u ovom trenutku takoreći jedini znak državnosti entiteta, kakvog–takvog. To je odlučnim protivljenjem sadašnje vlasti Milorada Dodika sprečeno. Po cenu da on bude prokužen i bio je od tog trenutka prokužen i prokažen kao čovek koji faktički ’stopira‘ EU integracije“, precizira Milivojević.
Referendum kao brana?
Profesor Kecmanović podseća da je kada je reč o pravosuđu, Republika Srpska je već jednom pre četiri godine krenula sa referendumom, ali se, kako kaže, digla u međunarodnim strukturama velika buka, a Ketrin Ešton je iznenada došla i predložila pokretanje „strukturalnog dijaloga“. Međutim, od tada do danas ništa se nije promenilo.
„Mislim da odustajanja ovoga puta od toga neće biti zbog toga što je i opozicija u RS počela vlast u predizbornoj fazi da podbada oko toga. Podsećaju da je Dodik najavljivao referendum jednom, drugi put, pa ništa. Naravno, referendum nije sam sebi cilj. Postoje zahtevi Republike Srpske, ukoliko oni budu udovoljeni pre referenduma, onda je suvišno održati referendum“, pojašnjava Kecmanović.
Pozivajući se na „bonska ovlašćenja“ visoki predstavnik Karlos Vestendorp je 1999. smenio Nikolu Poplašena, predsednika Republike Srpske, 2004. je to isto zadesilo i Mirka Šarovića. Iste te 2004. je tadašnji visoki predstavnik Pedi Ešdaun doneo odluku da smeni i „protera“ iz javnog života 59 funkcionera Srpske demokratske stranke i to je nazvao „raščišćavanjem trulog drveća kako bi Republika Srpska i BiH mogle graditi novu budućnost“.
Republika Srpska je često podsećala da Aneks 10 Dejtona predviđa da je za svaki prenos nadležnosti potreban sporazum „strana“, te da nijedan takav sporazum nije potpisan.
Objašnjavajući kako to da je visoki predstavnik mogao da smenjuje sve ove predsednike i donosi ovakve odluke, a da administracija Milorada Dodika odoleva, profesor Kecmanović kaže da su razlog za to promenjene okolnosti, pre svega na globalnom planu.
To se ranije događalo, dodaje Kecmanović, u vreme unipolarnog sveta kad su Amerikanci mogli da urade što god su hteli. Ali, ističe on, sad ponovo dolazimo do jednog paradoksa.
„Zanimljivo je da su oni i onda kad su mogli gotovo sve, ipak napravili Dejtonski sporazum sa dva entiteta, sa jednom decentralizovanom strukturom, sa zajedničkim organima koji imaju minimalna ovlašćenja i tako dalje. A onda su, pošto su to napravili sami, napisali i potpisali, počeli da osporavaju. Dakle, ima tu nekih pitanja koja ostaju za razmišljanje. Prema mom mišljenju, mada se Bošnjaci jako ljute kad to kažem, Bosnu i Hercegovinu, prema stručnjacima nedovršenu i neuspelu državu, Zapad drži zbog toga što neće Bošnjake da ostavi same“, zaključuje Kecmanović.
