Radomir Počuča je vojnik sa stažom. On je učestvovao u više vojnih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije, a nakon početka konflikta na istoku Ukrajine učestvovao je u borbama protiv ukrajinskih snaga bezbednosti. Sada njemu, kao i mnogim dobrovoljcima iz Srbije, preti zatvor ako se vrate kući.
Zašto su Srbi odlučili da dođu u Donbas i ratuju protiv ukrajinskih snaga bezbednosti?
— To je vekovna tradicija — Rusi pomažu Srbima, Srbi Rusima. Setimo se Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, kada je Crvena armija oslobodila Beograd, građanskog rata u Jugoslaviji, kada su nam u pomoć stizali dobrovoljci iz Rusije. Sa druge strane, postoji legenda o srpskom vojvodi Aleksandru Saičiću, koji se borio za Rusku imperiju u rusko-japanskom ratu i pobedio samuraja u mačevanju kod Port Artura. Sada se njegov mač čuva u vašem Centralnom muzeju Oružanih snaga.
Koliko je približno Srba došlo da ratuje na istoku Ukrajine?
— Mislim oko 70-80 do 100 ljudi. Međutim, to zavisi od toga da li ti ljudi žele da otkrivaju gde su i za koga ratuju. Nedavno se pojavio zakon po kom se Srbima zabranjuje da učestvuju u vojnim konfliktima na teritoriji druge države. Bez obzira na to što su u ovom konfliktu dotaknuti interesi bratskog nam naroda.
Znači Srbi mogu biti osuđeni zato što su dobrovoljci?
— Ne „mogu biti“, već je osam osoba dobilo uslovne kazne — od tri do pet godina uslovno. Ja se ozbiljno plašim da drugi dobrovoljci kada se vrate dobiju realni zatvorski rok. U svakom slučaju, Služba bezbednosti Srbije prisluškuje telefone dobrovoljaca i prati šta oni pišu na internetu, nije isključeno da im i hakuju mejl.
U kontaktu ste sa osuđenicima?
— Da, mi se čujemo. Oni su pravi borci, koji ne odstupaju od svojih ubeđenja, ne žale za tim što su uradili za Novorusiju. Jedan od njih želi da ide u Siriju kao dobrovoljac da ratuje protiv Islamske države.
Šta će sada da rade srpski dobrovoljci kojima novim zakonom preti lišavanje slobode?
— To je pitanje ličnog izbora. Zato i postoji reč „dobrovoljac“. To je moja dobra volja: doći i rizikovati život ili rizikovati svoju slobodu nakon vojske. Oni koji su sada ostali, možda će zatražiti državljanstvo LNR i DNR. A možda će se vratiti u Srbiju, bez obzira na posledice. Ne mogu reći.
Gde su Srbi služili u vojskama DNR i LNR? U pešadiji? Gde još?
— Kao prvo, među njima je bio jedan broj bivših pripadnika „crvenih beretki“. To je elitna jedinica, čiji borci su prošli školu još za vreme prvog građanskog rata u Jugoslaviji.
Pod dva, sve zavisi od obrazovanja, specijalnosti i fizičkih podataka samog borca. Ne moraš da budeš tenkista ili snajperista, nekad i kuvar nije ništa manje važan od predstavnika vojnih specijalnosti.
Koliko vremena ste proveli u Donbasu?
— Stigao sam u septembru 2014. godine. Nakon nekoliko borbi, našao sam se u zatvoru DNR. Optužili su me za ko zna šta: da sam prodavao oružje ukrajinskoj strani, da sam hteo da ubijem dva srpska dobrovoljca. Mesec dana sam bio u zatvoru i smršao sam 15 kilograma. Na kraju su me pustili.
Nalazim se u štabu pokreta „Novorusija“ Igora Strelkova. Pokušaj da me zatvore u DNR vezan je, siguran sam, za politiku: u ratu se uvek nalazi mesto kriminalu i političkim spekulacijama. Nadam se da ću još uspeti da se vratim u Donjeck ili Lugansk, ali zasad je to pitanje zatvoreno. Želim da naglasim da sam čist pred zakonom i bogom i da su sve optužbe protiv mene glasine.
Hoćete li na kraju ostati u Rusiji ili želite da se vratite u Srbiju?
— Naravno u Srbiju. Zahvalan sam Rusiji za sve, ali čak i dvorac od zlata ovde menjam za drvenu brvnaru u otadžbini. Vratiću se i boriću se za ideale koji su mi bliski. Ako bude trebalo — i sa oružjem u rukama.
