Posle rata Hrvatska je nacionalizovala sve nekretnine Srbije. Uredba iz vremena Franje Tuđmana je ukinuta 1993, ali je četiri godine kasnije donet zakon sličnog sadržaja. U međuvremenu, deo imovine prodat je trećim licima, što dodatno komplikuje stvari.
Brojne firme su se obratile Evropskom sudu za ljudska prava očekujući da će tako konačno isterati pravdu i dobiti ono što im je pre rata pripadalo. Ispostavilo se da do tog suda nije lako doći.
„Kadija te tuži…“
Advokati kancelarije „Ristić i partneri“, koja preko čuvene kancelarije „Inker“ zastupa više kompanija koje potražuju svoju imovinu, obratili su se javnosti kako bi pojasnili zašto se pokušaj dolaska do imovine srpskih firmi u Hrvatskoj ne pomera sa mrtve tačke.
Da bi predstavka srpske firme došla do sudija Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, mora da ispuni ono što nalaže i pravilo 47, uvedeno u januaru prošle godine.
„Pravilo kaže da referent u dogovoru sa sudijom može odlučiti, ako smatra da aplikacija ne ispunjava uslove dozvoljenosti, da je ne iznosi pred sudsko veće i može, u dogovoru sa sudijom, da odbaci aplikaciju bez ulaska u meritum. Nakon šest meseci spis se uništava, a ne znate zbog čega sud ne želi da se bavi vašim predmetom“, kaže za Sputnjik advokat Zoran Ristić iz kancelarije „Ristić i partneri“.
Ristić skreće pažnju na interesantnu činjenicu — da bi predstavka srpske firme došla do sudnice u Strazburu, „zeleno svetlo“ mora da dâ isključivo hrvatski državljanin, službenik sekretarijata suda. Poučen ranijim iskustvom, veruje da je očekivanje da će hrvatski predstavnik u sekretarijatu dozvoliti ono što je odbacio pravni sistem njegove države — ostvarivo samo u snu.
„Navešću primer vile Jugobanke na Lapadu — vredi 2 miliona evra, hrvatska država ju je 91. godine nacionalizovala, posle ukidanja uredbe o denacionalizaciji banka je pokrenula postupak koji traje deset godina. Oni pokušavaju da kažu da to nikada nije bilo pravo svojine, već pravo korišćenja i da vila ne pripada srpskoj banci. Da nisu u pravu može da dokaže samo sud u Strazburu. Ali kako, kada je predmet odbačen?!“, pita Ristić.
Suluda pravila i ljudska prava
On dodaje da bi slučaj pomenute vile, kada bi ga banka dobila, za sobom povukao desetine sličnih tužbi, odnosno da bi Hrvatska bila primorana da svim firmama vrati ono što joj ne pripada, a to ne želi.
Sporno pravilo 47. može da stopira većinu aplikacija iz formalnih razloga. Njeno podnošenje tom sudu košta oko 50 hiljada evra, koji odlaze u nepovrat. U obrazloženju može da stoji da podnesak nema dovoljan broj strana, ako ga uopšte dobijete, kaže advokat Ristić i dodaje:
„Samo vam saopšte, vaša aplikacija nije izneta pred veće suda, niti će biti izneta, već je uništena. I ta priča je za nas, za našeg klijenta završena — za sva vremena.“
Siguran da će naići na nedostatak političke volje da se ovaj problem reši, sagovornik Sputnjika kaže da neće odustati, iako trenutno nema kome da se obrati, osim medijima. Možda će se obratiti sudu, da njega i njegove klijente zaštiti od suda samog.
Sud u Strazburu je zamišljen kao sud koji rešava sporove u slučajevima kada su ugrožena osnovna ljudska prava. Jedno od njih je pravo na imovinu.
