U intervjuu „Slobodnoj Dalmaciji“, Grabar Kitarovićeva kaže da se u vreme Josipovića u srpsku prestonicu „kao metaforu jugonostalgije išlo pevati i plesati“, a da pritom nije rešeno nijedno otvoreno pitanje.
„Što ih ne rešite, gospođo predsednice, u vašoj su nadležnosti“, uzvratio je Josipović i upitao Grabar Kitarovićevu zašto ni posle sto dana na vlasti nema stav niti spoljnu politiku.
Zašto unapređenje odnosa sa Srbijom u intervjuu prve žene Hrvatske zvuči kao prekor i zašto je iskorišćeno u kontekstu obračuna sa političkim protivnikom?
Predsednik Koalicije udruženja izbeglica Miodrag Linta to objašnjava time što je u Hrvatskoj i dalje jak desni ekstremizam i društvene snage koje ističu da je u građanskom ratu ’90-ih jedini krivac srpska strana, „da su Srbi zločinci i agresori, a da su Hrvati oslobodioci i žrtve“.
Prema rečima Linte, ta teza obično se reafirmiše u predizbornom periodu, kada se nastoji da se antisrpskom retorikom dobiju politički poeni, dok će, kako navodi, oni koji žele dobre odnose sa Srbijom — loše proći na izborima.
„Često čujemo u javnosti izjave hrvatskih zvaničnika da žele najbolje odnose sa Srbijom, da žele pomirenje, ali sve je to jedan dekorativni nivo i izjave upućene EU i drugim međunarodnim institucijama, dok što se tiče unutarpolitičke scene nastoje da antisrpskom retorikom dobiju političke poene“, kaže Linta.
Da pružanje ruke Srbiji i jugonostalgija nisu put ka srcima desničarski nastrojenih hrvatskih birača veruje i hrvatski kulturni antropolog Sandi Blagonić.
„Sve se bazira na fantaziji o ponovnom ujedinjenju Jugoslavije, koju zapravo niko ne želi. Ona funkcioniše kao kolektivna fantazija za zastrašivanje, a koja je prisutna samo u političkom diskursu HDZ-a, odnosno desničarske hrvatske stranke“, kaže Blagonić za Sputnjik.
Blagonić, međutim, smatra da nema razlike između srpskih i hrvatskih nacionalista. „Ako je iko sličan jedan drugome onda su to hrvatski i srpski nacionalisti, koji profitiraju na pričama i zastrašivanju od Srba i Hrvata. Oni takve stavove i dan-danas eksploatišu“, kaže naš sagovornik. U prilog toj tezi Blagonić kaže da su hrvatski nacionalisti „živnuli“ kada je Šešelj stigao u Srbiju, uživajući u homogenizaciji i mobilizaciji hrvatske političke scene baziranoj na fiktivnoj opasnosti. Na sličan način, smatra Blagonić, reaguju i srpski nacionalisti kada je o Hrvatskoj reč.
„Postoji termin ’moralni idiotizam‘ — kada čovek ne može da misli i moralno prosuđuje izvan granica sopstvenog etnosa. Mi, nažalost, živimo u društvu sa zastrašujućim brojem takvih ljudi. Ono se možda malo promenilo proteklih godina, ali se bojim da nismo odmakli preterano daleko“, kaže Blagonić.
„Jedan deo srpskog društva moralno je odgovoran za Srebrenicu, jer je podržavao politiku koja je dovela do onoga što se tamo dogodilo, kao što je i dobar deo hrvatskog društva okrenuo glavu od činjenice da je na stotine hiljada Srba ubijeno i proterano tokom ’Oluje‘“, zaključuje naš sagovornik.
Ipak, ako se ostavi po strani često ponavljana teza da između nacionalista u regionu nema razlike, ostaje činjenica da „napadnu privrženost Beogradu“ Josipoviću nije zamerio neki marginalni političar ekstremne desnice, već predsednica Hrvatske.
S druge strane, kada je onomad Šešelj zapalio hrvatsku zastavu, Više javno tužilaštvo u Beogradu pokrenulo je protiv njega krivični postupak. I još nešto: Srbija nikada nije negirala da se u Srebrenici dogodio zločin i isporučila je Hagu Ratka Mladića i Radovana Karadžića. A u Hrvatskoj su u toku pripreme za proslavu „Oluje“, koju Hrvati slave kao praznik, iako je njen rezultat bilo oko 2.000 ubijenih i više od 200.000 proteranih srpskih civila.
