Kada su ga saterali u ćošak, uradio je ono što je najavio u ranim fazama pregovora — okrenuo se narodu i zatražio podršku.
Mladi političar (rođen 1974.) pojavio se poput meteora na evropskom političkom nebu. Ušetao je u evropske institucije bez kravate i sivog odela i za šest meseci, koliko je na vlasti njegova partija Siriza, Koalicija radikalne levice, uzdrmao sistem.
Govori otvoreno, obraća im se bez kompleksa. Ne bira reči i nije politički korektan, zbog čega ga nazivaju populistom. Govori o „uceni“ poverilaca oštrim i ozbiljnim tonom. Sledbenici hvale njegovu odlučnost i nepokolebljivost, protivnici im ne protivreče.
Predvodnik je generacije koja nema šta da izgubi. Generacije koja se umesto u Evropi prosperiteta i solidarnosti našla u košmaru nezaposlenosti, isključenosti i poniženja, u Grčkoj, Španiji, Italiji, Portugaliji, Irskoj.
Cipras je vratio poverenje u političku doslednost, u žar političke borbe za ideje koju prenosi u govorima. Nijedan savetnik za marketing to ne može da prenese.
Probudio je nadu evropske antiliberalne levice, koja sa divljenjem posmatra njegov uspon. Predstavlja novu, svežu političku snagu, neistrošenu i neiskompromitovanu.
To ne znači da je neiskusan političar — politikom se bavi od sedamnaeste godine, isprva u Komunističkoj omladini Grčke, a potom u levim pokretima koji su 2008. godine prerasli u Sirizu. O njegovim idolima govori i to što je sinu dao ime Ernesto, po vođi kubanske revolucije Če Gevari.
Cipras ipak nije uzeo u ruke pušku već borbu vodi unutar sistema parlamentarne demokratije, kao i većina novih levičarskih pokreta u Evropi. Glavno usmerenje je otpor neoliberalnoj politici kao trenutnom ekonomskom poretku, borba za socijalnu pravdu i okrenutost direktnoj demokratiji, odnosno izražavanju narodne volje. To je dokazao i kada je sazvao referendum, uprkos velikom političkom riziku zbog pritiska iz Evropske unije.
Uspeo je da se izbori da se iz rečnika izbaci omražena reč „Trojka“, koja je za Grke bila simbol stranaca sa fasciklama koji dolaze da ih nateraju na teške reforme. Pet meseci mučnih i često burnih sastanaka sa predstavnicima evrozone, Evropske komisije i Međunarodnog monetarnog fonda doneli su malo pomaka u pregovorima, ali su promenili sliku Evropljana o načinu na koji funkcionišu njihove institucije.
Pažnju javnosti je usmerio na razgovore unutar evrogrupe čiji su članovi navikli da odluke donose u tajnosti. Naterao je Evropljane da razmišljaju o pitanjima demokratije i solidarnosti, a Grcima je dao priliku da donesu odluku od koje će zavisiti životi budućih generacija.
Vratio im je dostojanstvo, a oni su nagradili njegovu hrabrost.
