Ne samo da nigde ne putuje, već se ne miče ni iz svog dvorišta. Tačnije rečeno, Rade sve ređe izlazi i iz kuće. To je zato što je veoma gojazan. Toliko gojazan da ga deca zovu Veličković, mada mu to nije prezime. Nije to od hrane, halapljivosti, nečeg sličnog. Sve je do njegove dvadesete bilo kako treba, a onda… U pitanju je poremećaj rada organa, izvesna žlezda, u svakom slučaju doktori nisu mogli da pomognu, svake godine je bio sve deblji i deblji, od tridesete manje pokretan, u četrdesetoj je sasvim odustao od lečenja. Uostalom, pešice više nije mogao do poliklinike, a nije bilo automobila u koji bi mogao da uđe, pa ni dovoljno „gabaritnih“ ambulantnih kola… Ako zatreba — patronažna služba mu je dolazila na noge, obično zbog visokog pritiska, merenja nivoa šećera, „slušanja“ pluća ne bi li se predupredila upala…
Uvek je, međutim, veseo. Spreman da se nasmeje. A smeje se nekako „produženo“ — i pre i posle smeha. Naime, Rade još nije počeo, a telo mu se trese, orijaške naslage pokreću jedna drugu, talasaju se, smeh se sprema… A tako je i posle smeha, ogromnom uzburkanom telu kao da je potrebno vreme da se smiri, pokrenuta je ozbiljna masa, ne zaustavlja se tek tako, sama od sebe. Deca iz komšiluka uživaju. Prolazeći kraj njegovog dvorišta uvek nešto dovikuju, izvode kerefeke, vole da zasmejavaju Veličkovića. Sve je to dobronamerno. Niko mu se ne ruga. Čak se može reći da je smeh za njega posebno blagotvoran, da je to jedino njegovo kretanje, fizička aktivnost, rekreacija, jer iako nepomično sedi u dvorištu — svaki deo tela mu igra, mrda, pocupkuje, drma se, što izaziva dodatni smeh dece, što izaziva novi smeh Veličkovića… Kao da radost uporedo raste sa rastom Veličkovićevim, pa mu nadimak i po tome pristaje — veseo je za najmanje dva-tri čoveka. I tako se smeh pronosi dvorištem sve dok iz kuće ne izađe Radetova majka koja podvikuje: „Ajde, đavoli, prekidaj, ne zazivajte đavle!“ Ona se već ređe smeje, udovica je, samohrana, uplašena, zabrinuta ko će joj paziti sina kada nje više ne bude.
Uopšteno uzevši, onako velik, na posebno pravljenoj stolici koja se od njega jedva nazire, Rade izgleda kao kit nasukan u dvorište. Ko će ga znati odakle, pošto je grad baš daleko od mora. Ne samo da kao kit duboko diše, pa mu u grudima katkad nešto i pisne, već se u rano proleće još izdaleka belasaju njegove neosunčane mišice i noge, često i deo trbuha, jer mu se „trik“ majica povukla nagore. Nasukani kit — to je već tužna slika. Zato svi, posebno u proleće, gledaju da Veličkoviću učine kakav sitan poklon. A to je po pravilu poštanska marka. Rade je filatelista. U početku je to bila zanimacija, hobi… A onda je sakupljanje maraka postalo strast, njegov životni poziv. Da li Rade sakuplja poštanske marke zato što nigde ne može da ode? Ili to radi, sabira majušne šarenolike marke koje jedva da imaju težinu, zato što je on pretežak? Nije važno. Svi znaju za tu njegovu ljubav, svako pridodaje… Gradski knjigovezac mu besplatno pravi albume… Drugi prinavljaju, ko zna gde po belom svetu kupuju neophodan filatelistički „alat“, pincete, sočiva različitih mogućnosti uvećanja, pa onda one male juvelirske lupe, među kojima je i jedna naročita, za koju kažu da je predviđena samo za dijamante… Treći brižljivo isecaju koverte oko marki… Poštar, kada predaje pismo, podseća zaboravne na Radetovu zbirku… Kada neko putuje u inostranstvo ili na letovanje, on svojima šalje razglednicu sa obaveznom napomenom: „(…) nemoj, more, da marku niste dali Radetu!“
Rade se raduje. Malo manje ako je to marka sa likom kojeg političara ili istorijskog velikana, mnogo više ako su to marke sa motivima pejzaža, divljih životinja, ptica, rastinja, a u obzir dolaze i motivi sa ribama… Obaška odakle je marka stigla. One iz Afrike, Južne Amerike ili Australije su mu najmilije. Kako su to zanimljivi delovi sveta, kakav je to vatromet oblika i boja, kakva je to avantura… U stanju je da ih po ceo dan razvrstava, zagleda… Prvo običnom lupom bira koju će izvaditi iz albuma… Potom na oko stavi onu naročitu juvelirsku lupu i jednu po jednu marku nežno prihvata pincetom, kao što bi neko drugi obazrivo, za krilo, prihvatio leptira… I onda čkilji kroz ono svoje stakaoce, u početku veoma ozbiljan posmatra zupce, pore papira, valovite linije umetničke štampe, linije fine kao otisak jagodice prsta… Tek tada se osmehuje. To nije neobuzdan smeh kao kada se šali sa decom. Telo mu je mirno. Ništa se na njemu ne trese. To je samo osmeh. Blag. Tek naznačen u krajevima usana. Nekada i sa primetnom dozom čuđenja, veđe su mu podignute, zalisci izmiču u pravcu temena… I tako dok ga majka ne prekine, uplašena pošto je Rade zaboravio da diše. Ili se makar tako čini gledano spolja, iz ugla neprestane brige za narušeno zdravlje jedinca.
Godinama raste Veličkovićeva filatelistička zbirka. Marke stižu iz desetina zemalja, čak i onih za koje se uopšte ne bi znalo postoje li da nemaju marke… Stižu na markama umanjeni pejzaži, divlje životinje, ptice, rastinje, a ima i riba. Istina, stižu i političari i istorijske veličine, mada ih Rade jednom pogleda, uredno svrsta, ali se njihovim licima više ne vraća. Stiže neverovatno sićušan svet, sabira se u albumima…
Možda je, ipak, sićušnost ta koja privlači Veličkovića. Jer kada mu dosadi da razgleda marke, on lupom posmatra mrava koji mu se ispeo na trbuh, čeka da bubica sleti na cveće koje u dvorištu pazi njegova majka, prevrne kamen i prati protezanje kišne gliste, uzabere list ili travku, pa onom juvelirskom lupom razabira strukturu pokožice, prostiranje žilica, ima li razmilelih biljnih vaškica… Nekada radoznalo gleda sopstvene šake, vene i dlačice na nadlanici, ružičasti deo noktiju, jagodice, sudbinske linije u udlanici… Onda se opet vraća prirodi, pilji u grumuljicu zemlje, tučak i prašnike hrizanteme, ćubicu mahovine… Bogme, sa tom lupom na oku, ozbiljnog izraza lica, i izgleda kao juvelir koji odmerava koliko koji njegov dijamant ima karata i faseta. Sudeći po blagom osmehu izgleda i kao juvelir koji je zadovoljan svojim nemerljivim blagom. Čudo je to. Kretao se manje od svih. Nikada nije putovao. Odavno nije napuštao svoje dvorište. Sve ređe je mogao da izađe iz kuće. Ali kao da je zahvaljujući poštanskim markama i onom malenom svetu koji obično ne primećujemo — video mnogo više sveta nego što smo videli svi mi obični koji živimo u dvorištu, u tom delu grada, u gradu, može biti u celoj državi, a zašto da ne i s one strane granice, u susednim zemljama koje se nastavljaju na njima susedne zemlje, i sve tako do mora, okeana… Čudo je to. Kao da je zato što je imao strpljenja za male stvari, a ne zbog neizlečive gojaznosti, narastao u čovu velikog za najmanje dva-tri čoveka.
Veličković se bližio pedesetoj kada je umrla njegova majka. Nije bilo najprimerenije, ali se moralo tako, neki ljudi su obezbedili furgon-kombi i omogućili Radetu da bude prisutan na sahrani. Mnogi su plakali, on nije. Samo je disao, dublje nego inače. Zbunjen kao kit koji se pomeo i obreo, umesto na pučini, nasukan na obalu nevidljivog mora. Tuga mu se kupila samo u krajevima očiju i usana.
Nažalost, isti kombi je dva-tri dana kasnije zauvek odvezao Veličkovića. Kako više nije bilo nikog da ga neguje, odgovarajuće službe su rešile da „korisnika zdravstvene zaštite Radoslava Igića“ smeste u dom u kojem će imati neophodnu pažnju stručnog osoblja. Dom nije bio blizu. Rade se radovao što će putovati. Videće sveta. Spremio se, ali je na kraju jedino poneo albume, a od sveg filatelističkog pribora — juvelirsku lupu. Međutim, vozač je tvrdio da je Rade u dom stigao samo sa juvelirskom lupom. Usput je povremeno otvarao prozor kombija i rasipao marke, svoju nesamerivo veliku kolekciju. Zahvatao bi koliko može iz albuma. Nežno, veoma nežno. Proturao bi ruku kroz prozor i polako otvarao dlan. Poštanske marke su poduhvaćene vetrom — letele kud koja. Možda svaka natrag u svoju zemlju. Poštanske marke su se razletele svetom, kao da je proleće, sezona najlepših leptira.
Do doma su svi albumi ostali prazni. Tako je od svega, naposletku, Radoslavu Igiću, zvanom Veličković, ostala samo mala, malena — juvelirska lupa. Ako je to važno — ona naročita. Ako neko baš hoće da zna — marke „Karl Cajs Jena“. To je na celom celcatom svetu najbolja fabrika za proizvodnju sočiva, uopšte optike koja se ugrađuje u foto-objektive, kamere, mikroskope, pa i teleskope neophodne za istraživanje svemira.
© Goran Petrović
