U Rusiji je finansijski krah doveo do političke krize koja je oslabila predsednika Borisa Jeljcina.
Ekonomski oporavak je usledio neočekivano brzo.
Tome je doprineo skok cena i devalvacija rublje koja je podstakla domaću proizvodnju, kao i to što ruska ekonomija u to vreme još nije zavisila od bankarskog sistema. Gotovo sve zemlje Južne Amerike su se od 1970-ih do danas našle u situaciji da ne mogu da plate spoljni dug, osim Kolumbije i Surinama.
Najpoznatiji je primer Argentine, koja je doživela krah 2001. godine i još uvek je isključena iz finansijskog tržišta.
Ekonomska depresija koja je počela sa ruskom i brazilskom finansijskom krizom dovela je do velike nezaposlenosti, nereda, pada vlade i nemogućnosti da zemlja isplati spoljni dug. Više od 50 odsto Argentinaca se našlo ispod donje granice siromaštva.
Argentina je, poput Rusije, devalvirala pezos, što je njene proizvode učinilo kompetitivnijim i povećalo izvoz. Ispala je iz međunarodnog finansijskog sistema, ali se dogovorila sa privatnim kreditorima koji su pristali da joj otpišu dug.
Do privrednog rasta je došlo već 2003. godine, uprkos prognozama ekonomista, i privreda je ubrzo dostigla rast od čak 9 odsto godišnje. Na ekonomski oporavak je uticao i prodor Indije i Kine na svetsko tržište i njihovo interesovanje za argentinske proizvode, pre svega soju.
Argentina je u potpunosti isplatila dug MMF-u 2006. godine, ali se 2014. ponovo našla u situaciji da ne može da plati kreditorima.
Afrika poslednje četiri decenije prolazi kroz slične epizode, sa 68 zemalja koje su bankrotirale od 1978. godine. Na čelu je Kongo, koji od 1980. do 2007. godine devet puta nije uspeo da vrati dug kreditorima.
Grčka je među zemljama koje dobro poznaju dužničku krizu, jer je od 1829. godine često bila u situaciji da ne može da vrati dug.
Prilike su slične kao u Argentini u vreme krize, ali Grčka ne može da devalvira monetu, pošto je to evro. Razlika između Argentine i Grčke je u prirodi kreditora. Za razliku od Argentine, koja je dugovala privatnim kreditorima, grčki kreditori su Međunarodni monetarni fond i Centralna evropska banka. Grčki slučaj je poseban po tome što je to prva razvijena zemlja koja je bankrotirala.
Ona se izdvaja i zato što retko kada neka država ne plati dug MMF-u. To je institucija kojoj države obično prvo plaćaju.
Izuzetak su do sada bili Sudan i Somalija. To znači da Atina rizikuje da više ne može da pozajmljuje od MMF-a, kao i da bude isključena iz ove finansijske institucije. To je i njen strateški izbor ukoliko želi da sačuva pristup finansijskim tržištima.