Mahdi Darijus Nazemroaja, sociolog i naučni istraživač pri kanadskom Centru za istraživanje globalizacija, rodom iz Irana, specijalizovao se za geopolitička i strateška istraživanja Bliskog istoka i centralne Azije. Izveštavao je iz Libije tokom agresije NATO-a na tu afričku zemlju. Njegova knjiga „Globalizacija NATO-a“ prati razvojni put i strategije kontroverznog Severnoatlantskog vojnog saveza, koji je direktno ili indirektno umešan u sve velike konflikte u savremenoj istoriji čovečanstva.
Kako vidite situaciju na Balkanu u svetlu nedavnih oružanih napada i incidenata u Makedoniji i Bosni i Hercegovini?
— Ti napadi su akti grupa koje Sjedinjene Američke Države podržavaju u širem regionu Evroazije. To su „agenti haosa“, čiji je prvenstveni cilj sprečavanje evroazijskih integracija, a na Balkanu sada vidimo efekat njihovog prelivanja. Te snage su opasna kombinacija ultranacionalizma, militantizma, rasizma, terorizma, ksenofobije, ekstremizma i sektaštva i sve te osobine se prepliću. Takve grupe bile su upotrebljene i za razbijanje Jugoslavije. Moskva i Peking veruju da SAD i njihovi saveznici stoje iza tih snaga i nije slučajno da su formirali Šangajsku organizaciju za saradnju (ŠOS) sa ciljem da se bore protiv, kako su naveli, „tri sile zla — terorizma, separatizma i ekstremizma“. Rusija je rešena da ne dozvoli gubitak uticaja na Balkanu niti prekid partnerstva sa Srbijom. NATO i EU žele da stave preostale države, poput Srbije i Moldavije recimo, pod svoje okrilje, dok Rusi ne žele da budu izbačeni iz Evrope i teže da ponude alternativu kroz evroazijski put. Srbija i Zapadni Balkan bi na kraju mogli da postanu mesto sukoba, posebno sa promenom geopolitičke mape sveta i kako zemlje BRIKS-a budu postajale jače.
Jedna od centralnih tema Vaše knjige „Globalizacija NATO-a“ je da stabilnost i evroazijske integracije predstavljaju veliki izazov za globalnu poziciju SAD. Na šta konkretno mislite?
— SAD se protive evroazijskim integracijama jer se plaše da bi tako bio umanjen njihov globalni uticaj. Vašington ne želi da dopusti međusobnu integraciju evropskih i azijskih država; naprotiv — želi da kontroliše Evroaziju tako što će evropske i azijske države integrisati sa SAD u političkom, ekonomskom i vojnom smislu. Zato, recimo, SAD agresivno guraju EU da potpiše Sporazum o transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), a istovremeno rade na tome da obezbede Transpacifičko partnerstvo (TPP) u Aziji. Mogu kategorički da kažem da strateški ciljevi oba ta trgovinska sporazuma jesu da integrišu Evropu i Aziju sa SAD, da Vašington učine centrom političkog odlučivanja, a Volstrit nespornim centrom globalne ekonomije. Strategija SAD je da ekonomski iscrpe svoje rivale, ali i sopstvene saveznike, time što će ih dovesti do stadijuma u kome će oni urušavati međusobne bilateralne odnose. Kriza u Ukrajini služi interesima Vašingtona da oslabi EU i Rusiju. SAD ne teže samo ka tome da prošire NATO i da okruže Rusiju, nego i da nanesu štetu vezama između EU i Rusije. U Latinskoj Americi i na Karibima rade potpuno istu stvar.
Istaknuti američki strateg Zbignjev Bžežinski upozoravao je da se ne sme dozvoliti formiranje koalicije između Rusije, Irana i Kine jer bi to, kako je rekao, „moglo da dovede u pitanje američki primat“. Da li je to partnerstvo realno?
— Partnerstvo između Kine, Irana i Ruske Federacije postoji u određenoj formi već nekoliko godina, kako bi pariralo SAD i NATO-u. Izgradnja strateškog partnerstva između Pekinga i Moskve započela je 1999. godine, posle NATO rata protiv Srbije i Crne Gore, kada su Kinezi i Rusi postali odlučni u tome da spreče SAD da formiraju jednopolarni svet. Učešće Irana je relativno novo, zato što je Teheran bio čvrsto opredeljen da ostane nezavisan u tom pogledu. Teheran je počeo da gravitira ka Moskvi i Pekingu posle anglo-američke invazije na Irak 2003. SAD pokušavaju da okrenu Kinu, Iran i Rusiju jedne protiv drugih. Bilateralni razgovori Vašingtona sa Teheranom bez ikakve sumnje uključuju i pokušaje SAD da Irance okrenu protiv Rusa, posebno sada kada je EU potreban dostavljač energije koji bi bio alternativa ruskom „Gaspromu“.
Kako vidite tvrdnju da se spoljna politika SAD zasniva na globalnoj pretnji od terorizma?
— Američka definicija terorizma je nejasna i selektivno se primenjuje kako bi se opravdala spoljna politika SAD. To je taktika demonizacije koja se koristi da bi se u negativnom kontekstu prikazali Arapi i muslimani. Ali, ako pogledamo empirijske statističke podatke o terorizmu, slika je umnogome drugačija. Prema podacima iznetim u Globalnom indeksu terorizma za 2014. koji je objavio Institut za ekonomiju i mir, skoro sve države koje su pogođene terorizmom imaju jednu zajedničku karakteristiku — vojno i političko mešanje SAD u njihove unutrašnje poslove. Prema podacima Europola o terorizmu na teritoriji EU u periodu od 2007-2009. godine, 99,6 odsto terorističkih napada počinili su ljudi koji nisu muslimanskog porekla.
Ne smemo da zaboravimo da su najveći državni sponzor terorizma zapravo same Sjedinjene Države. Vašington je organizovao ekstremne grupe tokom Hladnog rata da bi se borile protiv Sovjetskog Saveza. Te grupe nisu stvorene same od sebe, postoji čitav istorijski kontekst. CIA je trenirala i podržavala Osamu bin Ladena u borbi protiv Sovjetskog Saveza i Al Kaida je kreatura Amerike. Čak i grupe poput Džabhat al Nusre i Islamske države u Iraku i Siriji stvorene su kao rezultat spoljne politike SAD i podrške za promenu režima u zemljama Bliskog istoka. Predsednica Argentine Kristina Fernandez Kirhner to je izjavila na Savetu bezbednosti UN prošle godine.
Predsednik SAD Barak Obama promoviše „američku izuzetnost“. Kakve bismo lekcije iz istorije mogli da naučimo kada govorimo o tom fenomenu?
— Izuzetnost je povezana sa etnocentrizmom i rasističkim pogledima. Povezana je i sa novom fazom hladnog rata, kojom se demonizuju drugi na osnovu njihove kulture i navodnih civilizacijskih razlika, bilo da je reč o islamskoj ili hrišćanskoj pravoslavnoj civilizaciji. Izuzetnost deli svet na „nas“ i „njih“, ili na „druge“. Aparthejd je zasnovan na izuzetnosti. Nacizam je zasnovan na izuzetnosti. A te ideologije su dovele do ugnjetavanja, do legitimisanja okrutnosti i do svetskog rata.
