Živojin Rakočević je čovek koji živi u getu. Ali mu ne manjka optimizma. Ovaj novinar i književnik radi u Domu kulture u Gračanici, na Kosovu i Metohiji. Prva stvar koju nam je rekao kada smo ga pozvali je: „Evo, možemo da razgovaramo, samo da se malo izolujem, pošto sam u predvidovdanskoj gužvi“. Za njega Vidovdan, jedan od najvažniji srpskih praznika, nije samo praznik već i sinonim za preostale Srbe na Kosovu i Metohiji.
Kako se u Gračanici, i na Kosovu i Metohiji, dočekuje Vidovdan 2015?
— Vidovdan je u osnovi najvažniji dan u životu Srba na Kosovu i Metohiji, jer u sebe uključuje kulturne, duhovne i nacionalne aktivnosti. Mi smo se, ovde iz Doma kulture u Gračanici, ove godine potrudili da u najizolovanije sredine, uoči Vidovdana i mesec dana pre Vidovdana, pošaljemo javne radnike, glumce, pisce, slikare, da ljudi imaju taj osećaj da nisu sami. Da ih podsete na praznik, da budu sa njima, da podele te trenutke života u getu.
Ako pokušate da napravite poređenje sa životom na Kosovu i Metohiji pre 15 i više godina sa sadašnjim vremenom, koje su ključne razlike u obeležavanju ovog velikog praznika?
— Na Kosovu i Metohiji živim 25 godina i osnovna razlika između Vidovdana danas, Vidovdana od 1999. i Vidovdana do 1999. jeste u tome što mi sada elementarno nemamo slobodu. Nemamo elementarna ljudska prava. Sve što se tiče slobode nam je restriktivno.
Glavni nedostatak je zapravo nedostatak grada. Ako bismo gledali kako danas izgleda Vidovdan i kako je nekada izgledao, videćemo da proslave Vidovdana, sem na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, nema ni u jednoj urbanoj sredini na Kosovu i Metohiji. Naš Vidovdan je prosto izbačen iz grada.
Kada kažete „izbačen iz grada“, mislite li na to da su ga Albanci izbacili iz grada i da Srba nema u gradovima na Kosovu i Metohiji?
— Naravno. Mi smo apsolutno, apsolutno nestali iz gradova, to je najsavršenije etničko čišćenje u Evropi u proteklom veku. U Prištini ima 15-ak Srba, u Prizrenu 12 ili 13, u ostalim gradovima to je potpuno, potpuno zanemarljiv broj. To su ljudi koji žive van sveta, potpuno izolovani. Opstaju zahvaljujući ličnoj žrtvi, inatu. Potreba da ostanu i da umru na svome drži ih u gradovima. Što se tiče života, punoće života, urbanog života, slobode, gradske atmosfere, mirisa grada — to ne postoji, mi smo izbačeni iz gradova.
Da li se onda, može reći da je ovo možda poslednji Vidovdan koji dočekuju Srbi na Kosovu – na Kosovu?
— Ne, nikako i nikada se to ne može reći. Vidovdan je dublji od svake naše državne ideje, jer su iz Vidovdana nastale sve naše i državne i nacionalne i važne kulturne ideje. I duhovno utočište je tu.
Tu je ostvaren onaj savršeni balans između zemaljskog i nebeskog. Ne može se nikako, i ni u jednoj varijanti, govoriti da je neki Vidovdan poslednji. Zapravo mi smo to, mi živimo to, i ako smo po nečemu osobeni, onda smo po tom zavetu, po toj ideji, po toj trpeljivosti i herojstvu istovremeno. Tako da ne treba brinuti za sudbinu Vidovdana. Iz njega će izaći nove ideje slobode kojima se možemo braniti, zahvaljujući kojima možemo preživeti.
