Fijuk granate… Tup zvuk bombe dok udara o tlo sekund pre nego što eksplodira. Metak snajperiste koji u milisekundi ubija čoveka sa kojim ste usred razgovara… Panika kada na rukama vidite krv izmešanu sa prašinom, a ne znate da li je vaša, ili osobe koja je koji trenutak pre bila živa… Mrtva deca, žene… Nema na svetu tog novinara, foto-reportera, kamermana koji je bio na bilo kom ratištu u svetu, a da ovo nije video. A njegov jedini zadatak je da to što je video — dosledno prenese javnosti.
„Pres“ legitimacija oduvek je bila neka vrsta „pancira“ za ratne izveštače i najsigurniji štit da onaj ko je uperio oružje u vas ipak neće opaliti. Ipak, novinari ginu. Jureći za istinom, pričom, dobrim kadrom…
Međutim, najnovijim uputstvom koji je sačinio Pentagon, novinar je okarakterisan kao „neprivilegovana zaraćena strana“. Drugim rečima, američkom vojniku je data dozvola da puca na novinara ukoliko proceni da je izveštač — suprotne strane.
Dakle, ako su novinari koji ginu u ratnim zonama do sada „upisivani“ kao „kolateralna šteta“, ovim pravilnikom su proglašeni za — legitimnu metu.
Prema izveštaju Uneska, najveći broj ubijenih novinara-izveštača iz konfliktnih zona u svetu, bio je između 2007. i 2012. godine, kada je ubijeno 430 novinara.
Pišući sa prve linije fronta tokom 2014. godine, prema podacima Međunarodne federacije novinara, stradalo je 118 reportera.
Zašto je Pentagon, odnosno Amerika, morala na 1.176 stranica da obrazlaže svojim vojnicima u konfliktnim zonama „kako da tretiraju medije“? Rat je rat, ma gde bio. Važe ista pravila, pa ako je sudeći po iskustvu ratova vođenih na Balkanu, „rampa“ se novinarima stavlja samo kad se nešto krije. Oni koji su tu zadatka radi, priče radi, tu rampu prelaze, idu na svoju odgovornost, a neretko i ginu. Slučajno ili ne.
Opsežan priručnik Pentagona kako metkom udariti na pero, obrazložen je u jednom od odeljaka rečima da i novinari mogu da budu označeni kao teroristi.
Dakle, ako je ovo definicija slobode medija i demokratije koje Amerika zdušno zagovara, onda nije ni čudo što novinarstvo zajedno sa novinarima izumire. Ako ovome dodamo i predgovor iz ovog priručnika savetnika Ministarstva odbrane SAD, izvesnog Stivena Prestina, koji kaže da je „zakon rata deo onoga što smo mi“, i da će ove instrukcije da „pomognu da se setimo (Amerikanci) lekcija naučenih na teži način u prošlosti“, čemu onda novinarstvo uopšte? Jer, ukoliko nema neke natprirodne moći, teško da će američki vojnik, bačen u neku nedođiju, znati da razlikuje ko je podoban novinar u koga neće pucati? Koju legitimaciju će morati taj novinar da ima kod sebe? Koju oznaku da ima na čelu? Da li će morati da dobije potvrdu Pentagona da nije terorista ili da nije pripadnik „druge“ strane, da bi obavio svoj zadatak?
