Govorio je o sebi kao o čitaocu, o tome da je njegov veliki romaneskni opus, 2010. godine nagrađen Nobelovom nagradom, proistekao iz okolnosti u kojima je živeo, ali pre svega iz neizmernog zadovoljstva koje mu je u detinjstvu i mladosti donelo čitanje.
„Za mene je možda najvažniji trenutak u životu bio kada sam naučio slova. Imao sam pet godina, i to me je preobrazilo. Pretapanje reči i slika ostali su moja strast i avantura sve do danas“, rekao je Ljosa.
Mario Vargas Ljosa jedan je od najpoznatijih savremenih latinoameričkih prozaista, u čijim delima se oslikavaju mnoga iskušenja modernog sveta. Zahvaljujući na nagradi „Milovan Vidaković“, koju mu je vanredno dodelio novosadski prozni festival „Prozafest“, Ljosa je posebno naglasio da je Evropa odigrala presudnu ulogu u prihvatanju i afirmaciji pisaca sa hispanskog govornog područja Latinske Amerike koji na svojim počecima nisu imali jasnu svest o tome šta se dešava u njihovom neposrednom okruženju. Tek pošto su njihova dela prevedena na francuski i druge jezike shvatili su bliskost svog pisanja, ne samo po čuvenom „magijskom realizmu“, nego, pre svega, do duhu podneblja koje su opisivali.
Ljosa je počeo kao dramski pisac, napisao je ukupno deset pozorišnih komada, u nekima od njih okušao se i kao glumac. Dramski tekst je, njegovim rečima, sintetičniji i svedeniji od jezika proze, i da je pozorišni život u njegovoj matičnoj državi u vreme kada je on počinjao bio bogatiji, verovatno bi to i ostao. Odluka da postane profesionalni pisac, koju je doneo kao mladić, bila je, u Peruu onoga vremena, više nego hrabra i neizvesna. Svetsku slavu stekao je romanima po kojima se, prema rečima hispanoameričke kritike, svaki čitalac kreće kao po lavirintu, tražeći za sebe izlaz. Vrlo prevođen pisac književnost primarno ne doživljava kao zabavu, već kao ozbiljnu, odgovornu i strasnu aktivnost koja ljudima donosi znanje, zadovoljstvo i kritički stav prema svetu, a u osnovi je ona „bratstvo ljudske različitosti“, mesto u kojem se sustiče bogatstvo sveta, viđenog i iz istorijske i iz savremene perspektive.
Pisanje je, prema Ljosinim rečima, „isključivo zanimanje“. Piščeva uloga u književnosti je da piše dobro i zanimljivo, da svoje misli i opsesije predstavlja na jezički što savršeniji način, a društvenu ulogu pisca izjednačava sa društvenom ulogom svakog emancipovanog građanina. Pisac, smatra Mario Vargas Ljosa, svojevremeno neuspeli kandidat na peruanskim predsedničkim izborima, mora biti društveno aktivan, zalagati se za svoje stavove i ideje, zauzimati kritički odnos prema lažljivoj politici, truditi se da u svetu bude što više istine. U tome, siguran je, dobra knjiga može mnogo da pomogne, i između ostalog piše i zbog toga, sa verom u književnost, koja nas ispunjava i čini zapitanim u isti mah.
Govoreći o pisanju kao o radnji koja se ne može do kraja racionalizovati, Ljosa je rekao da u činu pisanja pisac pokreće sve u sebi — iskustvo, maštu, znanje, sva čula i osećanja, pa i lično i kolektivno nesvesno sa kojim nastoji da nekako izađe na kraj. Za mlade pisce nema posebne savete, veruje u praksu i samooblikovanje, poziva ih da što više čitaju, da se obrazuju, da budu kritični, da ne očajavaju što ih malo ko primećuje, da u pisanju budu posvećeni i disciplinovani, da budu otvoreni za najrazličitije uvide i iskustva. Govorio je i o važnosti priprema za pisanje, o tome da uvek kreće od nekog konkretnog doživljaja, uspomene ili slike i da građenje romana za njega podrazumeva uspostavljanje jasnog plana, a da postane svestan prirode svog dela tek kada mu pronađe naslov, koji mu kasnije služi i kao putokaz i kao globalni simbol svega onoga što želi da kaže. Trenutno radi na romanu „Pet uglova“, rekonstruišući istoriju jednog kvarta iz Lime.
Nesvakidašnji, na trenutke uzbudljiv susret sa velikim piscem, i na početku i na kraju dočekanim ovacijama mnogobrojne publike svih generacija, organizovao je Ljosin srpski izdavač „Laguna“, uz podršku novosadskog Filozofskog fakulteta, Kulturnog centra Novog Sada i Srpskog narodnog pozorišta. O Ljosi je govorio hispanista, profesor Dalibor Soldatić. U „Laguni“ je do sada objavljeno jedanaest od ukupno sedamnaest romana Marija Vargasa Ljose („Razgovor u katedrali“, „Pantaleon i posetiteljke“, „Povest o Majti", „Pohvala pomajci“, „Tetka Hulija i piskaralo“, „Avanture nevaljale devojčice“ itd.) uključujući i memoare pod naslovom „Riba u vodi“. Bio je to, po svemu, kulturni događaj prvog reda na kom je književnost makar na jedan sat te novosadske večeri, pokazala svoj stari sjaj, mudrost, važnost i dostojanstvo.
