„Jorgovanka zagovara štednju, a plata joj raste kao kvasac“ ili „Bahato za sve naše pare: Jankoviću veća plata, prima čak 376.648…“
Citirani naslovi samo su najsvežiji primeri populističke propagande o državnim činovnicima i njihovim navodno velikim platama. Pored tekstova i „argumenata“ o jeftinoj hrani i piću u skupštinskom restoranu, ovakvi tekstovi i prilozi već decenijama zauzimaju veliki prostor u medijima.
Degradacija ličnosti
Međutim, i namera i cilj ovakvih kazivanja prečesto nisu deo rešenja problema, već su novi problem. Njihova intencija je da do banalnosti uproste situaciju i pokažu kako se državni činovnici bahate ili džabe jedu, dok se narod muči.
Neretko ovakve poruke ili parole imaju još jedan cilj — degradaciju ličnosti koja obavlja neku državnu funkciju. Na tapetu nisu samo pomenuta guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković ili zaštitnik građana Saša Janković, već su predmet ovakvih natpisa bili mnogi, a posmatrajući trend, čini se da to čeka još mnoge.
Najnoviji naslovi dovode plate u vezu sa štednjom pa, kao, eto dok država štedi, neki u državi ne štede. Ali, kažemo, ovakvih naslova je bilo i kada na snazi nisu bile mere štednje. Očigledno je naime, u pitanju loš manir, pogrešno shvatanje rada i cene tog rada ili (namerno) neznanje.
Plati, pa zahtevaj i kritikuj
Autori ovako konotiranih poruka (kao da) ne znaju da se na činovnicima ne štedi, tačnije da se ne štedi na platama činovnika. Naravno, pod uslovom da ti činovnici savesno i profesionalno obavljaju svoj posao.
Ako oni koje plaćaju poreski obveznici ne rade svoj posao kako bi trebalo, ako proizvode minuse ili povlače poteze koji uzročno-posledično mogu da naštete svima u državi, onda je poznata (zakonom propisana) procedura. Tačno se zna gde, kada i dokle doseže kritika njihovog rada, kome i na koji način se upućuju zamerke, precizno je definisan način njihove smene ili, pak, krivično gonjenje ako su prekršili zakon.
Isti ti autori (mnogo ih je) ispod pomenutih naslova napišu da su plate (ili neka druga kvalifikacija koja stoji u naslovu) povećane prema zakonu. Ili da je, kao u slučaju guvernerke, NBS zvanično obelodanila te podatke. Dakle, čitav tekst je apsurd sam po sebi.
Populizam kao mera vrednosti
„Vlada kao Mančester junajted“, bio je naslov jednog intervjua ubijenog premijera Zorana Đinđića u kome je (svoje) ministre uporedio sa nepoznatim igračima, koji posle igranja u fudbalskom klubu Mančester junajted, postanu poznati. Tako i ministri, rekao je tada Đinđić, ulažu u svoju karijeru i rejting. I rade za male pare.
Tačno je da ministrima posle učešća u vladama „skoči cena“, uostalom videli smo to i na primerima nekih bivših ministara koji su posao našli u svetskim korporacijama. Međutim, preče pitanje je: treba li „nepoznate igrače“ dovoditi u vlade? I još preče od prečeg: koliku platu bi trebalo da ima ministar, guverner, premijer, predsednik, sudija… da bi ostvario prvi uslov, a to je da mu se veruje?
Niko ne garantuje da dobro plaćen činovnik neće biti sklon korupciji ili lošim potezima, ali će onaj sa malom platom tome biti neuporedivo skloniji.
Zato bi, najzad, priča o platama činovnika — ako je već ima toliko u medijima i javnosti — trebalo da bude sa naglaskom na povećanje (ali i veće očekivanje), a ne kao do sada, na čistom i jeftinom populizmu od koga boljitka nema.
