Tokom boravka u Beogradu Puškov se sreo sa Grupom prijateljstva sa Rusijom, koja broji 127 poslanika, što čini većinu u srpskom Parlamentu. To je jedinstven Parlament u svetu gde većinu poslanika čine prijatelji Rusije, ističe Puškov.
On se sreo i sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, premijerom Aleksandrom Vučićem, državnom sekretarkom Ministarstva spoljnih poslova Roksandom Ninčić, a sastao se i sa rukovodstvom Skupštine Srbije, sa predstavnicima Komiteta za međunarodna pitanja za Kosovo i Metohiju.
— Moram da kažem da su razgovori bili veoma prisni po pitanju međunarodne i evropske politike. To je dobar pokazatelj da Rusija i Srbija ostaju veoma bliski partneri, koje ne vezuju samo istorijske veze, već i dobri odnosi u današnjem trenutku (…) — kaže Puškov.
Kad je reč o problemima, poznato je da su pritisci zapadnih zemalja na Beograd ogromni. Vi ste govorili o tome povodom „Turskog toka“, koji je za nas jako važan, ali postoji opasnost da ga zadesi ista sudbina kao i „Južni tok“. Grčka je, na primer, slaba karika, pa zato Srbija mora da radi na diversifikovanju izvora snabdevanja gasom.
— Ja moram da naglasim da Rusija nije inicijator odustajanja od „Južnog toka“, iako se neki trude da prikažu upravo tako. Rusija se uvek zalagala za „Južni tok“ sve dok direktno nisu blokirani svi napori da se to ostvari. (…) Ne bi me iznenadilo ako je ta odluka doneta na predlog SAD. (…) Očekujem dodatni pritisak na potencijalne učesnike u „Turskom toku“, ali mislim da u ovom projektu imamo nešto drugačiju situaciju, upravo zbog toga što Turska nije Bugarska. (…) Brisel za Tursku nije autoritet, za razliku od Bugarske. Uprkos tome što Brisel već duže vreme nudi Turskoj članstvo u EU, u isto vreme joj ga i ne daje.
A šta ako joj ga upravo sada, i zbog toga — da?
— Ne verujem u to. (…)
Neodoljivo se nameće pitanje koji su instrumenti pritisaka Amerike na Evropu. Zašto Evropa pristaje da donosi odluke koje joj nanose ogromu štetu?
— Neosporno. Evropa ima jedan veoma ozbiljan problem. Velikim brojem zemalja Evrope upravljaju proameričke elite. (…)
Zapad je navikao na informacioni monopol
Koliko vidim, sada su i Evropa i SAD zaključile da im veliku opasnost predstavlja Sputnjik. Čini se da ništa drugo i ne rade sem što da pokušavaju da zaustave Sputnjik. Na primer u Srbiji, Sputnjik je jedini ruski medij, a 90 odsto su zapadni mediji i nikad se niko nije pitao šta ovde traži Dojče vele, Glas Amerike, ali kad je došao Sputnjik svi su počeli da se bore da spasu narod od Sputnjika. Tako je svuda u svetu.
— Zapad je jako dugo uživao informacioni monopol. Nikakvih antiteza zapadnim medijima nije bilo. Svi zapadni mediji su u poslednje vreme zauzimali identični stav. Osećaj je kao da postoji neki centralni komitet u Briselu koji daje instrukcije medijima šta da pišu. Kada čitaš englesku ili nemačku štampu nema razlike u tačkama gledišta. O Rusiji i Ukrajini svi pišu identično. U tim uslovima podrivanje informacionog monopola i proameričkih medija izazvalo je jako veliku nervozu. Često možemo da čujemo da EU hoće da započne borbu sa ruskom informacionom „propagandom“, odnosno sa Sputnjikom, sa kanalom RT i tako dalje, iako Rusija još uvek nije kompletirala informacionu mrežu u Evropi, već su ovo samo prvi koraci i oni su dovoljni da izazovu ovakvu reakciju.
To pokazuje da je Zapad navikao na informacioni monopol. Takvog monopola, na primer, nema u Kini. U drugim delovima zemlje takođe je slab medijski monopol i oni drugačije gledaju na određene stvari, međutim, ne žele da izgube Evropu. Čak i pri tolikom monopolu, veliki deo evropskog javnog mnjenja ne prati te stereotipe koji su im nametnuti. Prema poslednjem istraživanju „Pjur riserč“ (američka sociološka kompanija u Nemačkoj), samo 30 odsto Nemaca smatra da je Rusija krivac za dešavanja na jugoistoku Ukrajine, a ostalih 70 odsto to ne smatra.
Mašinerija za tretiranje informacije je ogromna i postoji veoma veliko protivljenje toj propagandi, naime ljudi razumeju da postaju objekat propagande. U poslednje vreme sam često boravio u Francuskoj i davao sam izjave za francuski radio, za francusku televiziju, i bilo mi je interesantno da posle pogledam komentare na francuskim društvenim mrežama. Osamdeset odsto komentara bilo je zapravo podrška Rusiji i osuda Zapada za antirusku politiku koju sprovodi.
Postoji razdor u jako velikom delu javnog mnjenja i linije koju provlače zapadni mediji. Zapadne zemlje naravno znaju za tu podelu i boje se ti koji su trenutno tiho protive toj „univerzalnoj“ istini, oni mogu da ustanu i postanu objekat uticaja RT i Sputnjika, i da postanu plen ruskih medija o dešavanjima u svetu. Za to i postoje određeni uslovi što je i veoma očigledno, jer na primer kada su zapadni mediji pričali o tragediji koja se dogodila u Odesi i tokom koje je poginulo više desetina ljudi, pisali su veoma bezlično kao da su se oni sami ugušili ili izgoreli i nisu navodili ko je krivac. Jasno je da zapadni mediji pišu uglavnom neistinu, čak i oni najprestižniji kao što je „Njujork tajms“ koji je ranije uživao slavu najistinitije štampe, sad o dešavanjima u Ukrajini piše primitivno ignorisanje stvarnih dešavanja u Ukrajini.
Deo javnog mnjenja u Evropi jasno razume. Postoji opasnost da se ti građani zainteresuju za nešto više o poziciji Rusije informišući se kroz ruske medije, odnosno kroz Sputnjik i RT, i upravo odatle proizilaze pokušaji SAD i EU da se suprostave informacionoj invaziji Rusije, a to je zapravo reakcija na gubitak medijskog monopola. Iako Zapad govori da je tolerantan i realističan, to nije tako. Apsolutno je netolerantan i u suprotnosti je sa idejom o zapadnom viđenju medijske slobode. To je nekada bilo, na Zapadu su postojale jake komunističke partije, postojali su jaki sindikati, i to je sve bilo do epohe neoliberalizma. To je bilo tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Neoliberalizam je unificirao zapadni način razmišljanja i sada misle da će to biti poljuljano. Ruski mediji upravo to i rade i zato se nalaze u centru pažnje.
Znači — mnogo smo jaki?
— Voleo bih u to da verujem, ali u svakom slučaju to je odraz njihove nesigurnosti. Oni koji vas napadaju pokazuju svoju slabost i mislim da imamo oslonac u evropskom javnom mnjenju, a to je i niz političkih partija i društvenih organizacija. Ljudi se teško mire sa medijskom manipulacijom i ako neko smatra da evropskim javnim mnjenjem može da se manipuliše doveka — oni greše.
Ceo intervju — o odnosima Srbije i Rusije, Rusije i Sjedinjenih Američkih Država, pritisku SAD na evropske vlade, uticaju američkih elita na evropske elite, uzrocima i prirodi ukrajinske krize i kome ona odgovara, reakcijama evropske javnosti na američki uticaj na EU, sudbini „Turskog toka“ i poziciji Turske u novoj konstelaciji odnosa, pogledajte u videu ili pročitajte ovde.
