„Prijatelju, gde žuriš?! Čekni malo…“
Sprva mi se činilo da će biti lako opisati čoveka koji me je pozvao za sto u času kada sam izlazio iz kafane. Delovao je kao neko kome se ne mili sopstveni dom, pa ovde provodi dan za danom. Neki je nesrećnik. Možda čudak. Sve je na njemu belo, bolje je reći sumnjivobele boje. Demodirane špicaste cipele. Ne baš srećno odabrane punije čarape. Pantalone „zvoncarice“. Košulja sa kragnom „pačji kljun“, neprimereno uska za njegov struk. Dvoredni sako kojem ni hemijsko čišćenje ne bi pomoglo. Svilenkasti šal sa resama i šešir širokog oboda, od onih kakve u filmovima nose propali vlasnici plantaža pomorandži ili precvali latinski ljubavnici… Obuća i svaki od ovih tugaljivo pompeznih odevnih predmeta su iznošeni. Delovali su nekako još jadniji na škiljavom birtijskom osvetljenju. Čovek je izgledao nestvarno. Kao kakva prikaza. Kao kakav duh. Koji je, međutim, govorio:
„Znaš li, prijatelju, kako se od lošeg vina očas može napraviti vrhunsko vino? Dižeš obrve. Ćutiš. Slobodno reci da ne znaš, da u tako nešto ne veruješ! Nećeš ni da sedneš, hoćeš da čuješ s nogu…“
Pade mi na pamet: čoveka bi bilo najlakše opisati kao jednog od onih kafanskih filozofa koji je ko zna kad zaseo za „svoj“ sto u nastojanju da presretne žrtvu kojoj će u tančine objasniti „svoje“ viđenje sveta. Da, jedan je to od onih koji o svemu znaju sve, navodno se družio sa najznačajnijim ličnostima, sa današnjim ministrima bio je školski drug, imao je romanse sa najlepšim glumicama, krstario je svetom, doživeo je avanture vredne memoara, učestvovao je u revolucijama, razume se u visoku politiku, ekonomiju, umetnost, sport, kulinarstvo, pa i vina… Ali, on nije bio stalni gost te kafane. Pre svega, nikada ga ranije nisam viđao. Jer, kada je neko odeven u belo, to zapamtiš, ne možeš da ga zaboraviš u ovom našem sivilu. Osim toga, na stranu odeća, imao je upečatljive crte lica, naročitu „musketarsku“ bradicu, dužu kosu osedelih vlasi, ali na prljavobelo, bore su ga činile starijim, a živahne oči nekako mlađim nego što je uistinu bio. Takvo se lice ne zaboravlja… Jedno je sigurno, umeo je da govori:
„Recimo, prijatelju, gucneš neki inostrani kaberne, merlo, širaz… Na etiketi je navedeno da je maltene ambrozija, kontrolisano geografsko poreklo, na kojoj se temperaturi služi, šta uz njega smeš da ručkaš… Ali, pošto ti znaš šta je dobro vino, ranije si imao priliku da ga osetiš na nepcima, odmah i shvatiš da je to što si upravo probao od lošijih sorti grožđa, pa da je i gore od toga, ne samo da je od lošijih sorti, već je i godina bila nikakva, bez sunca, kišna, maglovita… Nadalje možeš da zamisliš kako je vino stiglo u ne naročito dobro opranim kanisterima, da je ko zna koliko puta preprodavano, pretakano, mućkano, stajalo u neodgovarajućim uslovima, a kada je najzad flaširano, povuklo je na miris jeftinog pampura, pečatni vosak na grliću je zapravo lažan, neka je plastika šta li… Ergo, od svega je: od same te boce, od onoga što je u boci i onoga što je na boci, od svega je ubedljivo najvrednija — zlatnim slovima nacifrana, zbilja primamljivo dizajnirana etiketa!“
Evo rešenja: čoveka bi bilo najlakše opisati kao jednog od onih koji ne samo da obožavaju da piju, već o piću vole i neprestano da pričaju. Jedino im treba neko ko će da se prevari da sedne, da ih sluša dok nižu… Ali, on nije bio pijanac. Ispred sebe je vrtkao čašu „crnog“, podizao je tu običnu „stolovaču“, zagledao je boju vina prema škiljavom birtijskom osvetljenju, prinosio je nosu, međutim iz čaše nije ni liznuo. Samo je govorio:
„E, prijatelju, sada dolazi čudo, trenutak magije. Naglašavam: trenutak! Ako proces pretvaranja lošeg vina u vrhunsko vino traje iole duže od trenutka — sve pada u vodu! Ako u trenutku ne smisliš šta da radiš, sve se pretvara u neprijatno iznenađenje, u osećaj izneverenosti, u duboko razočaranje, pa u beskonačno vajkanje, na kraju u očaj!“
Sada već nisam znao kako da opišem čoveka. Što je prilično poražavajuće za onog ko misli da je pisac. Sve ukupno, njegovo odelo, njegovo lice, postalo je nevažno u odnosu na neki mistični zanos s kojim je govorio. Imao sam utisak da bez obzira na uobičajenost kafanske zgode prisustvujem čudu. Pokazalo se — suštinski jednostavnom. Čovek je govorio:
„Da ne dužim, prijatelju… Cupkaš, s nogu bi da čuješ sve, ni da sedneš nemaš strpljenja… Proces pretvaranja lošeg vina u dobro vino se vrši mo-men-tal-nim obaranjem kriterijuma! Odmah se setiš ne samo kakva si sve vina probao, već se setiš najgoreg mogućeg vina koje si pio. I namah ti se ovo loše, mada miriše na krpe, ima ukus metala i na dnu čaše ima nešto što liči na opiljke — čini kao i ne tako loše. Dabome, sve to ne važi samo za vina, tako je i sa drugim stvarima, sa zanosima, idealima, ljubavima, vremenima, ljudima… O ljudima bih mogao ne samo da ti govorim, već i pripovedam… Ljudi sam se raznih nagledao…“
Sada mi je postalo jasno kako opisati tog čoveka. Kao anđela. Kao anđela u nekada besprekorno belom odelu, sada gojaznijeg nego što obično zamišljamo anđele, malo precvalog, ostarelog, mada po pravilu smatramo da anđeli ne stare, da sve što su videli ne utiče na njihov izgled… Čovek mi je ličio na umornog, tužnog anđela. A možda je to i bio. Jer, kao da je pogodio o čemu razmišljam. Stavio mi je do znanja da je razgovor završen:
„Zbogom, prijatelju… Da te podsetim, žuriš, nemaš kad ni da sedneš.“
Zaustio sam da ga nešto pitam. Ne sreće se anđeo svaki dan. A pitanja se za sve ove vekove nakupilo… On je, međutim, podigao čašu prema škiljavom kafanskom svetlu, pomirisao je vino, ali nije otpio, valjda se koncentrisao na onaj trenutak… I nadalje se ponašao kao da nisam tu, kao da sam otišao — prešao je dlanom preko flekavog revera sakoa, nešto je bezuspešno pokušavao da otre, namestio je smešnu kragnu „pačji kljun“, odmerio sopstvene cipele… Ličio je na beskrajno tužnog anđela. Ličio je na anđela koji se od početka stvaranja sveta vio iznad ljudi, iznad ukupnog čovečanstva, pa je odustao… I mada anđeli navodno ne umiru — ličio je na anđela koji je preživeo samo zahvaljujući tome što je shvatio da mora da obori kriterijum.
© Goran Petrović
