Dramski pisac Siniša Kovačević našao se ovih dana u centru pažnje srpske političke javnosti zbog previranja u stranci koju je osnovao nakon što je, nedavno, napustio Demokratsku stranku Srbije. Kovačević je pristupio novoosnovanom Patriotskom bloku sa kojim ga, između ostalog, povezuje i sumnja u potrebu da se, bez obzira na sve evidentnije evropske probleme, uđe u Evropsku uniju.
Zbog čega ste evroskeptik?
— Moramo da pravimo razliku — govorimo o državi Evropskoj uniji, ne o Evropi. Evroskepsa je način na koji sam formirao misao. Ne možeš ići u prostor u kome si neravnopravan; u kome ti se dlanovi znoje od nelagode; u kome slušaš naredbe nekoga ko je stavio bavarski šeširić, popio kriglu piva, obrisao usta rukavom i rekao smenite premijera u Grčkoj, smenite premijera u Italiji. To je prebirokratizovana tvorevina sa ogromnim brojem propisa, sa jednakim konceptom kao što ga je nekada imala Kominterna — kao što se nekada išlo u Moskvu po misao, po stav ili ideju, tako se danas ide u Berlin ili Brisel. Ako izbacimo Veliku Britaniju, to su sve zemlje koje su marširale na Staljingrad, samo nema Fon Paulusa. To je život u mermernom grobu — komfornom, ali ipak u grobu. Nemojte mi reći da će u takvoj zajednici glas jedne Letonije biti ravan glasu jedne Francuske. To je princip „veži konja gde ti gazda kaže“. Šta je to što se proizvodi u Bugarskoj? Čak ni sira više nemaju. To je prekomponovanje, ne samo evropskog, nego celog čovečanstva po neoimperijalnom konceptu, ne više Debelim Bertama i Meseršmitima.
Kada kažete da moramo da pravimo razliku između Evrope kao države i Evrope, na šta tačno ciljate?
— Poštovalac sam evropskih tekovina. Sve što u ovom trenutku valja u Srbiji, uglavnom je stiglo iz Evrope. Naši su dedovi, na kraju krajeva, išli na školovanje u Evropu da se vrate sa korpusom znanja koje nam je nedostajao. Ne mogu da ne kažem da se iskreno divim Evropi, Evropi Almodovara ili Evropi Mančester Junajteda, ili Evropi jednog Zole ili Degola. Ali ne mogu da pristanem na činjenicu da smo spremni da uđemo u taj mermerni grob, da se radujemo lancima. Da se lišimo svake vrste suvereniteta, da u naše ime odlučuju neki drugi ljudi. Treba praviti razliku između Evrope kao države, prema čemu negujem posebnu vrstu otpora i Evrope radnih i higijenskih navika kojima se divim, Evrope sindikalnih normi kojima se divim, Evrope sa manjinskim pravima kojima se divim, Evrope individualnih i kolektivnih prava. To je nešto prema čemu treba težiti. Niko ne zagovara da treba podići zid između Srbije i Evrope, ali tako nekritički pristajati na sve i ulaziti u tu megalodržavu, čiji je raspad gotovo izvestan, ne mogu da shvatim.
Kako gledate na srpsko-rusku saradnju?
— Rusofil sam po emocionalnom i literarnom kontekstu, ne umanjujući nijednog trenutka vrednost jednog Tomasa Mana, ali više mi se dopada način na koji piše Tolstoj. Umesto da se u ekonomskom smislu okrećemo prema Rusiji, mi pristajemo na svaku vrstu poniženja koju Zapad diktira, a Rusija je ogromna zemlja sa neverovatnim potencijalima koja će izaći na kraj i sa sankcijama. Imam beneficiju da često boravim u Rusiji. Oni su bili najveći svetski uvoznik žita. Sada su treći proizvođač na svetu. Sibir je uzoran — krivudaju oranice između šumaraka belih breza. Pritom, Rusija nikada neće moći da proizvede dovoljno voća za sebe zbog klimatskih uslova. Svaka voćka koja se proizvede u Srbiji može, zahvaljujući tom fantastičnom sporazumu, da se izveze u Rusiju. Umesto da se koriste komparativne prednosti tog sporazuma, mi čekamo berlinsku milostinju. Ta potreba za saginjanjem, taj mentalitet koker španijela mi je nejasan.
Zbog čega ste smenjeni sa mesta predsednika Srpskog otadžbinskog fronta?
— Nisam smenjen, odnosno, pokušali su da me smene. Prvo, UDBA me nije ni postavila na mesto predsednika, pa me neće ni smenjivati. Drugo, izabralo me je 500 ljudi, ne mogu me smeniti tri čoveka. To je samo dokaz do koje mere vlast ozbiljno shvata ukrupnjavanje prosvećene desnice, kada ima potrebu da destruira stranku u nastanku. Nema ni dva meseca kako postojimo. Ne znam o čemu se radi; da li o oprezu ili njihovoj nepromišljenosti i gluposti. Mogli su da izaberu bolji i pogubniji trenutak po stranku. Ovako su napravili glupost falsifikujući dokumente, zapisnike, pečat… Crnogorci kažu „Pala muha na međeda“.
Da li ste mogli, na neki način, da se zaštitite od „mangupa u vašim redovima“?
— Šta je suština u tome? Kada formiraš političku organizaciju i koristiš neku raniju reputaciju koju si sticao ili kao industrijalac, ili kao umetnik, sportista, ili političar, baštineći činjenicu da si javna ličnost, da iza tebe ima puno javnih nastupa, kada obznaniš da formiraš stranku na određenim političkim i moralnim principima, javlja ti se jako mnogo ljudi. Pošto na ulazu u stranku ne postoji detektor koji reaguje na nepoštenje, na podlost ili primitivizam, razni ljudi uspeju da prođu kroz ta vrata. Iz biografija se može videti do koje je mere ko obrazovan, saznate kretanje kroz život i karijeru, ali ne možete da znate da li je neko podlac ili je budala. A to ne zavisi ni od akademskog zvanja niti od nivoa obrazovanja. To su kategorije koje su iznad ili izvan toga. Imao sam sreću da me prati mnogo ljudi, ali i da u stranku uđe izvesna količina instruiranog, policiotskog sistema vrednosti i da stranku koju sam stvarao, od imena, logoa, programa i svega što predstavlja politički, filozofski i poetički obrazac jedne stranke, otme. No, ne može baš to tako. Nisam ni ja tikva bez korena.
Plašite li se da će se Srpski otadžbinski front raspasti?
— Dozvolićete mi jedan autocitat. U „Velikoj drami“ jedna od junakinja, Vidosava, u trenucima kada se Tito i Staljin svađaju kaže: „Meni ni Titov, ni Staljinov sin ne treba. Njima dajte njihove, a meni dajte moje“. Dakle, svi koji imaju potrebu da krenu za njima, neka idu; a ono što je moje, to je skromni procenat od 98 odsto ljudi u stranci. Ljudi su pošli za mnom, a ne za tim anonimnim ljudima.
Dakle, Patriotskom bloku je pristupio ceo Srpski otadžbinski front?
— Kako da ne — sasvim legitimno i nakon jednoglasne odluke predsedništva. Otišao sam na sastanak sa gospođom Rašković Ivić i gospodinom Obradovićem sa overom predsedništva svoje stranke. Više od toga mi i nije trebalo — ovde se ne radi o koaliciji, ovo je načelni ulazak u prostor koji se u ovom trenutku formira i koji najradije nazivam prosvećena desnica u kome se brane i neki drugi politički postulati.
Kako biste, u najkraćem, opisali ideju vodilju Srpskog otadžbinskog fronta?
— U ovoj zemlji postoji značajan broj ljudi koji zaista misle da je sloboda nešto što prevazilazi kategoriju reči. Što postaje i u domenu pesničkih metafora i u domenu individualnog i kolektivnog shvatanja, da sloboda nema cenu. Ne pripadam onoj grupi ljudi koja ideal sreće jedne zemlje i svih njenih građana smešta u činjenicu da svi treba da vičemo „ura“ kada radimo kod stranih gazda. A ideal sreće za trenutnu vlast, a za Vučića posebno je sve radno sposobne Srbe zaposliti kod stranog gazde. Da li je to Korejac, Nemac, Hrvat, potpuno je svejedno.
Postoji li opasnost da se Srbija izoluje ako vaši politički pogledi prevagnu?
— Ne zagovaram potrebu da se Srbija kapsulira, da se zatvori. Srbija treba da bude otvorena i treba da na tlu Srbije ne budu samo Ikeine prodavnice, nego i njeni proizvodni pogoni, ali postavlja se pitanje elementarnog ekonomskog patriotizma, u čemu su Francuska i Nemačka uspele da dođu čak do nivoa mita. Da formiraju mitologemu o ekonomskom patriotizmu. Gde ide profit iz Deleza? Da li profit iz Idee ostaje u Somboru ili ide u Zagreb? I šta se dešava kada stimulišeš korejsku ili nemačku firmu sa 10.000 evra po zaposlenom i daš im besplatnu infrastrukturu, zašto se to ne da i građanima Srbije? Zašto postoji taj element rasističke ekonomske diskriminacije? I šta se onda dešava? Zaposle 100 krojačica za platu od 150 evra i kada se one, kroz sindikalni angažman, izbore za veću platu, demontiraju fabriku i presele je u Moldaviju jer je tamo jeftinija radna snaga. To je princip političke i ekonomske kratkovidosti.
Koji je najbolji način za udruživanje desnice u Srbiji?
— Među nama, u prosvećenoj desnici treba insistirati na viškovima sličnosti, a ne na razlikama. Da nema razlika u političkim platformama, verovatno bismo bili jedna stranka.
Zašto ste istupili iz DSS-a da biste sada sa njima pravili koaliciju?
— Iz DSS-a sam izašao zato što sam bio nezadovoljan načinom na koji promoviše i plasira vlastiti politički proizvod. Nisam izašao zbog neslaganja sa politikom, već zato što je ta politika bila pogrešno fokusirana samo na Ustavni sud; zato što se zatvorila, zato što nas nije bilo u medijima; zato što je tadašnji predsednik stranke imao odijum prema pojavi u medijima… Tako se moderna politika ne može voditi. Ostao sam unutar istog političkog modela i zajedno sam sa DSS-om zato što ima mnogo više stvari koje nas spajaju nego onih koje nas razdvajaju.
Šta vas spaja sa DSS-om i Dverima?
— Spaja nas potreba da se razvija nacionalna privreda, da se Srbija resuverenizuje. Odsustvo suvereniteta ide toliko daleko da nismo suvereni ni u kreiranju nastavnih planova i programa. Spaja nas potreba da se zaustavi bela kuga, da tih 30.000 ljudi koji više umiru nego što se rađaju ne predstavljaju kraj Srbije. Spaja nas potreba da sprečimo odlazak mladih ljudi na neke srećnije geografske širine. Spaja nas potreba da se reformiše politički sistem zemlje i da više ne budemo jedina zemlja u Evropi koja nema penzioni fond. Spaja nas ideja da liberalni koncept i gubljenje svake vrste identitetskog kompasa treba zaustaviti.
A u čemu se razlikujete?
— Recimo, ja zagovaram promenu Ustava. DSS i Dveri, čini mi se, nisu za to. Ukoliko su preambula i činjenica da je Kosovo smešteno u Ustav razlog da se Ustav ne menja, hajde da se dogovorimo da preambulu ne diramo. Neka Kosovo ponovo postane epicentar našeg emocionalnog i političkog mišljenja kada je u pitanju Ustav. Ali zaista mislim da Srbiju treba decentralizovati. Zaista mislim da treba ukinuti autonomiju Vojvodine. Zaista mislim da treba smanjiti broj poslanika. Zaista mislim da predsednik kog birate na opštim izborima ne može imati ovlašćenja, ne engleske kraljice, nego tetke engleske kraljice. Razlike neka čekaju neka srećnija vremena.
Šta mislite o aktuelnoj vlasti u Srbiji?
— Čini mi se da ljudi koji su na vlasti u Srbiji nisu svesni istorijske odgovornosti. Nisu svesni stranputice kojom idu. Ne mogu, niti imam pravo da kažem da to rade sa rđavom namerom; možda je to najbolja namera, ali put do pakla popločan je najboljim namerama.
