Njegovo preosveštenstvo vladika Jovan (Ćulibrk) episkop je slavonski. Pre ove službe, kao episkop lipljanski, predstavljao je i zastupao patrijarha srpskog u Pećkoj patrijaršiji. Osmislio je i vodio muzički projekat snimanja zbirke pesama na stihove Svetog vladike Nikolaja u rok aranžmanu — „Pesme iznad Istoka i Zapada". Podoficir je i rezervista čuvene 63. Padobranske brigade iz Niša. Do sada je uknjižio preko 250 skokova iz aviona. Sputnjik je proveo dan sa njim i njegovim kolegama padobrancima.
Padobranstvo je veština koja mora da se održava i, tvrdi vladika Jovan, potrebno je što redovnije skakati, makar broj skokova ne bio toliko veliki. On je u 63. Padobransku brigadu ušao 2002. godine, eksperimentalno, kao prvi sveštenik u srpskoj vojsci posle Drugog svetskog rata.
Da li je bilo sveštenika u vojsci pre Drugog svetskog rata?
— Naravno. To je bila praksa, tradicija u našoj vojsci, to jest srpskoj vojsci, Vojsci Kraljevine Srbije, Vojsci Kraljevine Jugoslavije. Čak i za vreme rata, ponekad, i u partizanskim jedinicama su bili sveštenici, zato što partizanski pokret — pogotovo preko Drine, a tamo je bio gro partizanskog pokreta, Krajina, Kordun, Lika, Banija, Bosanska krajina, Dalmacija i Slavonija — on nije bio ideologizovan pokret sve do pred kraj samog rata i posle rata. A tokom rata tu se radilo samo o običnom narodu koji je prihvatio pušku iz ruke onoga ko mu je dao da se brani. Tako da se taj narod nije odricao svojih tradicija, nije se odricao svoga predanja, naprotiv, bilo mu je nezamislivo da se odrekne, da tako kažem, dok nije došlo do određene i nasilne ideologizacije tog pokreta. Ta praksa je naravno prekinuta 1945. godine, kao jedan od koraka u ideologizaciji države koja je nastajala, da bi se tek sa početkom ovog nesretnog rata nešto od toga vratilo. Tako da, s jedne strane taj rat je bio nesreća i tragedija, a sa druge strane u njegovo vreme se dešava i povratak duhovnim tradicijama koje smo izgubili, a koje su naravno i osavremenjene i na jedan savremen način uvedene, recimo konkretno ovde, u Vojsku Srbije. To je standard i u drugim vojskama. Na Zapadu je obavezujući, na primer, i u NATO. U Izraelu je to veoma jasno i veoma strogo ustrojeno. I na Istoku to postoji, oružane snage Ruske Federacije takođe imaju sveštenike.
Vladiko, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ste vi jedini padobranac, jel‘ tako?
— Ako mislite na sveštenike u vojsci, mislim da sada vojni sveštenik koji je naznačen za bataljon u Raškoj, ima padobransku obuku. Ne vojnu, ali ima padobransku obuku. I ima je sveštenik koji je u specijalnoj brigadi, on ima padobransku obuku, takođe ne vojnu, ali ima padobransku obuku.
A od vladika i monaha ste jedini?
— Ja sam valjda jedini vladika padobranac uopšte u Pravoslavnoj crkvi. Valjda. Ne znam, mada to nema neku težinu, osim na nivou kurioziteta. Recimo, u vojsci Ruske Federacije Vazdušno desantna vojska — koja je posebna, kao što je kod Amerikanaca korpus mornaričke pešadije, tako je u ruskoj vojsci Vazdušno desantna vojska praktično vojska u vojsci — ima desetak sveštenika padobranaca od kojih jedan čak ima i veliki broj skokova i nedavno je učestvovao u skoku na Severni pol, zajedno sa ostalima. I oni redovno skaču, imaju redovan padobranski trenaž. Upravo zato kažem da je padobranstvo nešto što je veština koja ne sme da se zapusti. Pre nekoliko godina je njihov glavni vojni sveštenik u Vazdušno desantnoj vojsci imao čak i padobranski udes — otac Mihail Vasiljev. Njega sam nedavno video, služio sam u hramu Vazdušno desantne vojske u Sokolniki, u Moskvi. To je bilo po pozivu komandujućeg generala Vazdušno desantne vojske generala pukovnika Vladimira Šamanova čiji sam bio gost, s kojim sam se sreo i razmenio darove, a nameravamo da tu bliskost nastavimo, ako Bog da, i ove godine za dan VDV-a, što pada na Ilindan, drugog avgusta.
Za kraj razgovora, ako nisam previše indiskretan, ima li neki poseban značaj majica koju nosite?
— Ova majica, to je majica upravo Vazdušno desantne vojske. E sad, da ne bi ispalo da jedino s njima imamo vezu, a ja sam hvala Bogu sa ruskim padobrancima skakao, i da nisam skakao ne bih ni smeo da nosim ovu majicu — kao što niko ne sme da nosi crvenu beretku 63. Padobranske brigade ovde. U svojim kontaktima i saradnji ja sam upoznao čak i jedan broj američkih vojnih sveštenika, pravoslavnih. Čak i među njima ima nekolicina padobranaca. Recimo, jedan od njih služi u 82. Vazdušno desantnoj diviziji, on je prešao iz Baptističke crkve u Pravoslavnu crkvu, postao sveštenik, postao vojni sveštenik, jedan izuzetan čovek. Skakao sam sa izraelskom vojskom i mislim da sam u ovom trenutku jedini srpski vojnik koji ima pravo da nosi Izraelska padobranska krila. Trebalo bi i da ovih dana i naš vojni ataše u Izraelu skoči sa izraelskom vojskom. Ali, to su normalne stvari, padobranci se na nebu spajaju, iako ih na zemlji mnoge stvari razdvajaju.
