Suad Šehović je za sajt „Natomontenegro“ napisao kolumnu pod naslovom „Zemlja budućih kapitena“, u kojoj veliča NATO.
On pominje vreme kada je igrao u Ukrajini, za „Budiveljnik“ i „Himik“, i priseća se ratnih dešavanja koja su kulminirala prošle godine.
NATO-reprezentativci
„U kontaktu sam sa prijateljima iz Ukrajine. Bolje je, ali nije lako… Kao neko ko je dugo vremena početkom dvehiljaditih proveo u Sarajevu, u ratom razrušenoj Bosni i Hercegovini, saživeo sam se sa tim ljudima i dobro znam kakve su posledice koje rat i nemiri ostave na državu, stanovništvo, ekonomiju, na život“, naveo je Šehović.
„Na kraju, oko jedne stvari ne smemo imati dilemu, a to je da moramo svi zajedno graditi bolju budućnost za nas i našu decu. Uveren sam da Crna Gora mora zaigrati u timu jačih i najboljih, da bi i sama ostala najbolja, za tebe, za mene, za tvoje dete i za moje dete i za njihovu decu i decu njihove dece… Taj tim je, bez alternative, pod okriljem Severnoatlantskog saveza. Čvrsto verujem da će samo u takvoj, bezbednoj i prosperitetnoj Crnoj Gori, stasavati novi reprezentativci, kapiteni i da nikada neće iskusiti šta znači rat. A Balkan je varljiv“, poručio je Šehović.
Ovakvo pismo je izavalo žestoke polemike i kritike na račun sportiste, koji je postao miljenik publike svojim košarkaškim umećem i zalaganjem na terenu.
Danas je stigao i odgovor u vidu otvorenog pisma od odbojkaške reprezentativke Ksenije Ivanović, koji je objavio sajt „CDM“. Ona piše da sportisti, kao idoli mladih, treba da ljude upućuju na sport i sportska i fer nadmetanja, a ne na vojne saveze, pogotovu ne na one koji su bombardovali tu istu zemlju.
Da li ste se osećali ugroženo u Bijelom Polju?
Njeno pismo prenosimo u celosti:
Poštovani kapitenu,
listajući dnevnu štampu, zapala mi je za oko Vaša slika pored zastave NATO pakta, koja u meni budi suprotna osećanja jer sam, kao što ste Vi imali to loše iskustvo i strah za bezbednost u Ukrajini, i sama imala neuporedivo lošije, tragično iskustvo, ovde u Crnoj Gori 1999. godine, što me je navelo da reagujem na Vaš tekst.
Poštujem Vaše pravo da imate stav, ali u najmanju ruku čudi da ste se potpisali kao kapiten reprezentacije, što javnosti nameće dilemu da li i ostatak nacionalnog tima deli vaše mišljenje.
Navodite da ste imali loše iskustvo u Ukrajini gde ste strahovali za svoju bezbednost zbog dešavanja u istočnom delu te zemlje, na udaljenosti od nekih 200 kilometara od Kijeva, pa je važno postaviti pitanje da li ste se osećali ugroženo kada je taj isti NATO na 30 kilometara od Vašeg Bijelog Polja sejao smrt — tu, u Murinu.
Šta biste poručili žrtvama u Crnoj Gori?
Kažete da ste se 2013. godine vratili u Crnu Goru kako biste sklonili Vašu porodicu od bezbednosnih rizika u Ukrajini, pa se pitam, poštovani kapitenu, šta biste rekli roditeljima Olivere Maksimović i Julije Brudar koje su roditelji isto tako sklonili sa Kosova u Murino, računajući da NATO neće bombardovati tu varošicu. Ipak jesu: usred dana, neposredno nakon završene školske nastave, tokom pazarnog dana, u momentu kada se najviše ljudi nalazilo u okolini i na mostu koji je bio meta bombardovanja.
Šta biste rekli roditeljima Miroslava Kneževića kojem biste, s obzirom na njegove sportske talente, možda baš Vi bili kapiten (ili on Vama?!) u reprezentaciji, jer je on, da Vas podsetim, rođen dve godine pre Vas. Ubijen je na mostu.
Šta biste rekli porodicama Milke Kočanović i Vukića Vuletića, kako im objasniti da je jedan tako miroljubivi savez učinio da odrastaju bez podrške svojih najbližih?
Šta biste rekli mojim ujacima i mojoj majci, kojima je 30. aprila 1999. godine, u Murini, ubijen otac?
Šta biste rekli meni, čiji je pokojni đed, strahujući za našu bezbednost u Podgorici, tražio od majke da nas pošalje u Murino, kako bi smo se zaštitili od bombardovanja? Ona, srećom, nije stigla da ga posluša.
Druga strana medalje
Kao što Vi, kako vidim, dobro pamtite lepote Kijeva, tako i ja pamtim lepotu Murine, starog kamenog mosta i hotela pored mosta u kojem je radio moj đed Mano, a ispred koga me je svakog raspusta dočekivao.
Od svega navedenog od 30. aprila 1999. više nema ni starog murinskog mosta, ni hotela, ni mog đeda, ni ostalih pet nevinih žrtava, a sve zasluge za to idu, kako Vi kažete, „timu bez alternative — NATO-u“. Umesto svega toga ostala je jedna spomen česma sa šest fotografija nevino stradalih, koja nas seća na taj dan.
Iako sve ovo pišem iz ličnog iskustva, isti stav bih imala i da nam se Murino nije dogodilo, jer širom sveta postoje stotine Murina i stotine hiljada Olivera, Julija i Miroslava…
S obzirom da ste profesionalni sportista, baš kao i ja, trebalo bi da znate da svaka medalja ima dve strane, tako i medalja NATO-a ima mnogo mračniju stranu o kojoj Vi ne pišete. Murino je tek delić te strane.
Od nas, kao profesionalnih sportista, očekuje se da propagiramo sport, zdrav način života, te da ne stvaramo podele, već da se na sportskom terenu, fer igrom, borimo za grb naše države. Imajući u vidu da smo uzori velikom broju dece i mladih, treba da ih usmeravamo ka tome da biju bitke na sportskim terenima, a ne pod okriljem vojnih saveza, bilo koje vrste.
