Od etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske prošlo je 20 godina, 16 godina posle NATO agresije i egzodusa Srba sa Kosova i Metohije i 12 godina posle albanskog pogroma Srba takođe na KiM, pitanje izbeglica u Srbiji nije rešeno.
Mnogi su se, moramo da upotrebimo taj izraz, snašli sami — prodavali su svoju imovinu u zavičaju i kupovali kuće i stanove u Srbiji, ili su počinjali iz početka i iznova gradili život. Međutim, ima i onih koji nisu uspeli u novim sredinama iz mnogo razloga. Oni su smeštani po kolektivnim centrima, formalnim, ali i neformalnim.
Neformalni kolektivni centri su uglavnom barake građevinskih preduzeća koja više ne postoje i u koje su se izbegli uselili bez znanja ili dozvole državnih organa. Jedan takav kolektivni smeštaj nalazio se na Banjici dok nije izgoreo u noći 9. Juna.
Na pitanje zašto se tamo smestio još pre 15 godina, Dejan Antonijević iz Kosovske Kamenice kaže da su svi formalni tada bili puni.
„Nisi mogao, ne da živiš, nego da priđeš formalnom kolektivnom centru", naglasio je on.
Republički komesar za izbeglice Vladimir Cucić kaže da su neformalni kolektivni centri rak rana i da Komesarijat nikada nije imao pravni osnov da ih uzme u staranje zato što firme u čije su se barake ljudi uselili više ne postoje i ne postoji niko sa kim bi mogli zaključe ugovore.
Ipak, Komesarijat je, kaže Cucić, ljude koji žive u neformalnim centrima individualno pomagao i, u saradnji sa lokalnim vlastima uspeo da zatvori veliki broj takvih centara.
Cucić kaže da mnogi nisu želeli da budu smešteni u formalnim kolektivnim centrima zato što im je više odgovaralo da žive u neformalnim.
„Oni su to pretvorili u dvosobne — trosobne stanove, a da mu ti ponudiš sobu u Krnjači, koju će deliti sa još nekim, mislim da je izbor prilično jednostavan", rekao je on.
Međutim, na ovu tvrdnju Dejan Antonijević, kome je u požaru sve izgorelo odgovara jetkim smehom i rečima:
„Jao, brate, nemoj da me zasmejavaš. Kako je ko dolazio, kupovao je krevet, šporet, uradio je kupatilo… Niko nije živeo u više od 30 kvadrata. Ja, koji sam samac živeo sam u 24 kvadrata, a moj brat od ujaka u 30".
I dalje u vazduhu visi pitanje šta će biti sa ljudima koji su, po drugi put ostali bez svega, osim golih života. Beogradska opština Savski venac obezbedila im je privremeni smeštaj, ali ni od koga nismo mogli da dobijemo odgovor zbog čega pitanje izbeglica nije rešavano decenijama.
Kada smo ga postavili Vladimiru Cuciću on je odgovorio:
„Pokušavam da budem pristojan kada dajem odgovor na takvo pitanje. Od kojih para?"
Pored nedostatka novca, Cucić je ukratko naveo da je Srbija bila i pod sankcijama i da je bombardovana. Ipak, poslednjih godina, uz pomoć Evropske unije, grade se zgrade za izbegla i raseljena lica po obodima Beograda. Jedna od njih bi trebalo da bude završena krajem novembra u zemunskom naselju Kamendin.
„Pitanjem neformalnih centara se niko nije bavio, kao što se niko nije bavio problemima Roma, a zašto pitajte prethodnu vlast", kaže gradonačelnik Beograda Siniša Mali.
Gradonačelnok Beograda.je dodao da će zatvaranje neformalnih kolektivnih centara biti prioritet gradskih vlasti u narednom periodu.
Stvaraju se i uslovi za zatvaranje i poslednjeg formalnog kolektivnog centra u Krnjači, kaže Mali, a 20. Juna, na Dan izbeglica, trebalo bi da bude završena zgrada u Velikom mokrom lugu za 20 izbeglih i interno raseljenih porodica.
„Tek prošle godine je Grad počeo da se bavi kolektivnim centrima i sada je prioritet socijalne politike briga o onima kojima je pomoć najpotrebnija".
Nadležni očekuju da početkom 2016. godine krov nad glavom dobije 36 izbeglih i interno raseljenih porodica, smeštenih u kolektivnom centru Krnjača, i devet socijalno ugroženih porodica sa teritorije Beograda.
Međutim, pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste zbog čega je potrebno da prođe dve decenije da bi se rešilo pitanje onih koji su, ne svojom krivicom, ostali bez igde ičega. Građani su tokom godina pokazivali solidarnost i saosećanje sa njima, ali onaj najvažniji, presudan potez očekivao se od države, ili, kako se to birokratskim rečnikom kaže, od „nadležnih". Očigledno, postoje i izbeglice koje ne potpadaju ni pod čiju „nadležnost". A kako je to moguće, ni od koga nismo uspeli da dobijemo odgovor.
