Već sada je izvesno da zakonski rok ne može biti ispoštovan. U startu postavljen kao nerealan, kraći za pola godine u odnosu na sve ostale privredne subjekte koji taj proces treba da okončaju do kraja 2015. godine, uveden je pod pritiskom medijskih udruženja koja su se zalagala da rokovi budu što kraći.
Uprkos pompeznim najavama, do danas nije objavljen nijedan javni poziv za prodaju medija, koji inače mora da traje najmanje 30 dana.
Dodatnu konfuziju u slučaj unela je i izmena Zakona o privatizaciji koja je stupila na snagu, a koja predviđa da sva pravna lica, dakle i mediji, moraju da izvrše novu procenu vrednosti kapitala.
Uz periodu od nekoliko meseci, koliko je potrebno za sprovođenje propratnih procedura, medije će nova procena kapitala koštati nekoliko hiljada evra. Ukoliko se procena ne uradi, odgovornom licu u medijima zaprećena je kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna od 100.000 do 1.000.000 dinara.
Ministarstvo ćuti, udruženja zabrinuta
Sve to je naravno izazvalo veliku zabrinutost novinarskih udruženja, koja su sve vreme zahtevala što hitnije okončanje ovog procesa.
Dok NUNS na svom sajtu ima istaknut brojač koji odbrojava dane do završetka privatizacije i uvođenje obaveznog projektnog finansiranja medija, UNS apeluje na Ministarstvo kulture i informisanja da prekine ćutanje i jasno saopšti da je rok za privatizaciju produžen.
Udruženja kojima bi osnovna uloga trebalo da bude zaštita javnog interesa u oblasti informisanja, kao i borba za prava zaposlenih u novinarskoj profesiji, nestrpljivo odbrojavaju dane kada će novi vlasnici umesto države postati političari i članovi njihovih familija, kada će na obodima Srbije mediji umesto na srpskom izveštavati na albanskom i jezicima nacionalnih manjina, i kada će najveći broj medija prestati da postoji, a građani ostati bez prava na objektivno javno informisanje.
Još nije sasvim kasno da uvide grešku i zatraže izmenu Zakona o javnom informisanju, podrže koncept postojanja regionalnih i lokalnih javnih servisa, koji postoje u zemljama EU i u zemljama okruženja, i prestanu da ponavljaju mantru: privatizacija, projektno finansiranje, zahtevi Evropske unije!
U međuvremenu izražavaju bojazan da će zaposleni ostati bez prava na besplatne akcije, a ne pokreću pitanje uvođenja besmislene Uredbe po kojoj pravo na te iste akcije neće moći da ostvari gotovo niko ko u medijima radi, s obzirom da Uredba predviđa da besplatne akcije mogu pripasti isključivo zaposlenima koji to pravo nisu ostvarili po nekom drugom osnovu.
Dakle, svi oni koji su preuzeli akcije NIS-a, Aerodroma (tzv. Dinkićeve akcije), ostaće bez akcija u medijima u kojima su zaposleni.
Mada, istini za volju, postavlja se pitanje šta bi im te akcije u praksi uopšte i značile, jer postajući ponosni vlasnici na sebe preuzimaju i odgovornost za milionske dugove koje većina medija ima!
Odredbe o komisijama i projektnom finansiranju legalizovale korupciju
Iščekujući epilog ove konfuzne medijske melodrame, u međuvremenu se odigrala i pokazna vežba efikasnosti projektnog finansiranja medija.
Pod palicom Ministarstva kulture i informisanja, a sve u skladu sa pravilima „reformskog“ Zakona o javnom informisanju, članovi konkursnih komisija, predstavnici odabranih medijskih udruženja i istaknuti stručnjaci koje su delegirani od strane istih tih udruženja, jedni drugima su raspodelili milionske iznose državnog novca.
Uskraćeni naravno nisu ostali ni mediji učlanjeni u „ANEM“, organizaciju koja je idejni tvorac koncepta beskompromisne privatizacije, kao i uvođenja konkursnih komisija u kojima će većinu imati njihovi delegati, članice Medijske zajednice (NUNS, UNS, ANEM, NDNV, Asocijacija medija i Lokal pres), koaliciono udruženi u poduhvatu raspodele novca građana Srbije sopstvenim organizacijama ili medijima učlanjenim u njihove asocijacije.
Na potezu Ustavni sud
Konfuziju na medijskoj sceni može da razreši isključivo Ustavni sud.
Potrebno je samo da se hitno izjasni o Inicijativi koju su mu još u septembru 2014. godine podneli Sindikat novinara Srbije i Profesionalno udruženje novinara Srbije.
S obzirom da najviši pravni akt u članu 50. predviđa da svi mogu biti osnivači medija (dakle i lokalne samouprave), zadatak Ustavnog suda je da oceni da li je Zakon o javnom informisanju, u delu u kome lokalnim samoupravama uskraćuje to pravo, usaglašen sa Ustavom.
Iako ne postoji predviđen rok u kome je Ustavni sud dužan da razmotri inicijativu koja može da odredi sudbinu javnog informisanja, javni interes nalaže da sud reaguje bez odlaganja, da zaštiti ustavna prava građana Srbije i konačno razreši medijski gordijev čvor.
