Anka Milijanović mora da radi još nešto više od tri godine da bi otišla u penziju. U IMR je došla 1981. godine, od tada je stalno u pogonu, danas je šef kaljaonice. Došla je sa 23 godine, uslovi rada su bili jako teški, radilo se mnogo, bez prekida, dan i noć. Kaže, živelo se odlično od plate i poštenog rada, a sada je došlo vreme da posle više od 30 godina staža ne zna gde će.
„Došla sam u fabriku sa 45 kilograma, kad je trebalo da podignem zvono koje je teško 30 kilograma molila sam starog radnika da mi pomogne, a on nije hteo. Rekao je, kad nosiš koverat, možeš i to da poneseš. Išla sam stalno kući plačući, ali sam s vremenom zavolela ovaj posao. Držalo me nešto, htela sam da pružim svojoj deci bolji život, bili smo podstanari. Posle 15 godina ponuđeno mi je da pređem u laboratoriju, da radim svoj posao, jer sam hemijski tehničar. Rekla sam, hvala, ja sam ispekla zanat — neću. I sad sam spremna da učim, bez obzira na godine. Svi u pogonu imamo želju da radimo, samo da nam neko to omogući“, kaže Anka.
Kome je u interesu da zatvori IMR
Ona je jedna od retkih žena među preostala 634 radnika firme za koju je znala cela Jugoslavija. Nekada je ovde radilo pet i po hiljada ljudi. Osnovna delatnost bila je proizvodnja motora. Fabrika je 1928. godine proizvela naš prvi avionski motor.
U zlatno doba proizvodili su 50 hiljada motora i 10 hiljada traktora godišnje. Bio je to grad u gradu. Imao je tri menze, zvali su ga „Plava laguna“, jer kad bi se iz hale isterali traktori, cela Rakovica se plavila. A svi političari su dolazili da se slikaju pored plavih traktora.
Prošle godine Anki i kolegama ponuđen je socijalni program, ali ona, kaže, nije mogla sama sebi da presudi — jer IMR smatra drugom kućom. On je othranio decu, nju i muža koji je ovde penzionisan.
„Niko neće da nas sasluša, da nas podrži. Ljudi koji nemaju posla mogu da opstanu, a mi koji imamo posla, da radimo za Makedoniju, Egipat, za naše domaće tržište, sve su nam sasekli u korenu. Ne znam da li je nekome u interesu da zatvori IMR, šta je u pitanju, stvarno ne znam. Sa uspehom smo dosad radili, ali ne vredi, neko je rekao da ne može dalje. Šta ćemo uraditi sada — ne znam“, kaže Anka Milijanović.
Stečaj koristan za radnike?! Gde to ima?
U halama je bučno, ali je muzika glasnija od mašina. Do kraja godine treba isporučiti dve hiljade motora poljskom URSUSU, ali to je najmanja briga. Jedan od radnika, Dragan Mićić, za Sputnjik kaže da su sve vlade koje su se menjale od devedesetih naovamo dale svoj doprinos urušavanju industrije u Srbiji.
Mićić smatra da demokratska vlast ništa nije preduzimala kako bismo ozdravili posle sankcija, a ovi što su na kraju došli su sve te negativne elemente pripisali preduzećima i sada im ne žele pomoći.
„Od svih mogućnosti, rešenja za IMR, smestili su nam samo — stečaj, čak nas ubeđujući da je on za nas pozitivan. Da je koristan, da će radnici iz toga izaći jači. Strašno. Radnici dobijaju, radnici dobijaju, ako se uvede stečaj u IMR radnici dobijaju, u Ministarstvu stalno to ponavljaju, to apsolutno nije tačno, kad se firma zatvori, svi gube. Ovde ima mnogo stručnih ljudi, videli ste, ovde se proizvode motori i traktori koji rade na oranicama širom Srbije i Evrope. Nažalost, o našoj sudbini odlučuju po raznim ministarstvima državni sekretari kojima je to prvi posao. Na jednoj strani najavljuju nova radna mesta, a gase sve gde se vidi tračak svetlosti. Imaju šansu da spasu ne samo IMR, već celu jednu privredu delatnost“, ubeđen je Dragan Mićić.
Prvoslav Brkić, predsednik sindikata Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata u IMR-u, objašnjava da fabrika duguje 64 miliona evra, a da, kada se otpiše dug državi, ostaje četiri miliona. Dva su dugovanja prema dobavljačima, a dva prema radnicima.
Prvoslav i radnici koji, kako kaže, žive za IMR, blokirali su pre deset dana Rakovički put i tako naterali Ministarstvo privrede da razgovara sa predstavnicima URSUS-a iz Poljske. To je ćerka holdinga Pol Mot, jedne od najjačih kompanija u svetu koja se bavi ovim poslom.
Nema IMR-a — nema rezervnih delova
„Poljaci hoće da vrate sve dugove, ali neće stečaj, ne žele da ulaze u taj komplikovani proces. Oni žele da privatizuju firmu. Žele da kupe i livnicu jer, kažu, od Poljske do Albanije nema livnice. Žele da liju ovde, jer delove sada kupuju u Turskoj. Sve hoće ovde da rade, da plasiraju naš motor u celu Afriku, Uzbekistan. Žele da zajednički proizvedemo novi traktor. Predstavnici ministarstva su rekli, sve je to u redu, ali IMR mora u stečaj. Osamdeset osam odsto kapitala je u vlasništvu države, oni to mogu. Imamo proizvod, imamo tržište i imamo nekog ko hoće da nas kupi, ne vidimo u čemu je problem“, kaže Brkić.
On ističe da predstavnici Agencije za privatizaciju čak ne znaju da IMR proizvodi motore. Za to su prvi put čuli na sastanku sa predstavnicima sindikata, napominje on i dodaje da nije ni čudo što ministarstvo nije htelo da razgovara sa potencijalnim kupcem.
„Prosečna plata je 35 hiljada dinara, nije neka, ali je relativno redovna. Nismo primili samo dve palte, to je za današnje vreme prihvatljivo. Menza radi, uplaćuju nam prevoz, ljudi su i sa tim zadovoljni, hoće to da zadrže. Potrebna im je sigurnost“, ističe Brkić.
„Industrija motora Rakovica“ servisira čak 200 dobavljača iz Srbije. Ako se ugasi IMR, 350.000 traktora ostaće bez rezervnih delova. U kadrovskom odeljenju fabrike čeka više od hiljadu molbi za posao radnika ostalih rakovičkih ugašenih firmi.
Radnici su ubeđeni da im je razgovor sa premijerom Aleksandrom Vučićem jedina nada. Misle da bi predstavljanje prave slike o fabrici prvom čoveku Vlade Srbije sve rešilo u jednom danu.
„Maštam… Kaže da je on doveo investitora iz Poljske, prolazi po hali, snima televizija, radnici aplaudiraju. Neka nose sve poene, samo neka spasu IMR“, zaključuje Prvoslav Brkić.
