„Humor je za mene i ključ i lek. Ključ da se ljudi otvore prema temama za koje su obično zatvoreni i o kojima neće ili ne žele da razmišljaju. Lek je zbog toga što omogućava ljudima da stvari koje ih potresaju posmatraju iz manje ozbiljne perspektive i tako budu lakše skloni da ih rešavaju; da se ne plaše problema i da ih ne sklanjaju pod tepih. To su, što se mene tiče, od kad je sveta i veka bile dve ključne funkcije humora“, kaže Žanetić.
Ko su Vam domaći uzori?
— Pre bih ih nazvao ljubavima. Strašno volim Nušića. Uz njega sam odrastao. Moja majka je kupila komplet Nušića kada sam bio mali. Pošto smo bili sirotinja, stavila ga je na neku natkasnu iznad moje glave — svih onih dvadeset i nešto knjiga. Meni se često nije spavalo, pa sam čitao jednu po jednu kada mi vreme, po nekoj toj vaspitnoj teoriji, nije bilo. „Gospođu ministarku“ sam prvi put pročitao sa osam godina — posle sam je čitao još mnogo puta i svaki put je bila različita, a podjednako dobra. I da, Dušan Kovačević, on se podrazumeva.
A strani?
— Jako volim jevrejskog pisca Efraima Kišona, kao i Vudija Alena i njegovo iščašeno shvatanje humora. Ima i nekih ljudi koji su ovde manje poznati. Od njih prvo mesto zauzimaju dva engleska vrhunska komičara, koji se zovu Forčn i Bird i koji se jako malo gledaju u ovim krajevima.
Koliko je Nušić danas aktuelan?
— Veliki humoristi i satiričari prošlosti uvek su dobrodošli za podsećanje na to da se ljudski mentalitet sporo menja, bez obzira na različite civilizacijske kontekste. Prostak bez mobilnog telefona i prostak sa mobilnim telefonom su dva ista čoveka, samo što je prostak sa mobilnim telefonom tehnološki opremljen time da svoj prostakluk distribuira brže i na mnogo više adresa.
Kako ste sazrevali kao humorista?
— Smešno, a kako drugačije. Kada imaš dvadeset i nešto godina, želiš da budeš klovn koji zavodi. Kada imaš pedeset i nešto, želiš da budeš klovn koji navodi. Na razmišljanje. To su dve drastično različita lica istog posla. Mlad humorista želi da bude iskričav, zabavan, žovijalan, spektakularan… Malo stariji humorista želi da bude shvaćen ne samo kao autor viceva, nego kao neko što pokazuje nešto što se ili slabije vidi ili što ljudi ne žele da gledaju. Komična su oba pokušaja, ali takva je priroda posla.
Gde nalazite teme?
— U početku je bilo lako naći teme jer su vrvele iz medija, neobrađene. Trebalo ih je prepoznati, malo ih izbrusiti i oglancati, pa predstaviti budalaštinu onakvu kakva je. Sada više nema potrebe za tim trudom, u medijima se te gluposti pojavljuju unapred sređene. Sada ne treba izmišljati ličnost koja kaže „telepromptovati“ i „vazduplohov“. Ranije je neko morao da napiše „Pokondirenu tikvu“, sada se ona prenosi direktno i zove se rijaliti. A kamo sreće da je samo to, nego još milion takvih stvari ima. Smešni život ukida potrebu za komedijom. To je, valjda, najbolja definicija tragedije.
Šta vam je preokupacija u traženju tema?
— Jedna od mojih glavnih preokupacija je da nađem glupost koja je teološki napredovala. Da nađem budalaštinu koja je u međuvremenu postala društveni kod i kulturna znamenitost, a da nismo ni primetili.
Kao na primer?
— Ilustrovaću ovo nečim što ste mi vi sami rekli, pre nego što smo počeli intervju. Primer sistemskog infiltriranja banalnosti u naše živote — knjižara u Zemunu se reklamira tako što će tamo jedne subote Suzana Mančić objašnjavati koje knjige treba da se čitaju. Dositej se prevrće u grobu kao bubanj sa loto kuglicama.
Zar to ne bi trebalo da bude normalno, imajući u vidu svetske trendove?
— Jeste, globalna je to pojava. Imali ste prošle godine čoveka pretvorenog u ženu, a žena ima bradu i pobedila je na nekom takmičenju u pevanju, te je tako momentalno postala maltene institucija. E, godinu dana kasnije, žena s bradom je uzela mikrofon u ruke ponovo, ovaj put u ulozi voditelja iste tročasovne pevačke zabave, a na marginama događaja je stigla i da se bavi iznošenjem svog mišljenja o Putinu. Nemojte sad da me shvatite kao da nešto volim ili ne volim Putina, ili bradate žene, ili štagod. Neka cveta hiljadu cvetova, prosto vam objašnjavam kako stvari funkcionišu: za cirkus više ne treba šator, cirkus je sve i nema više tolikog šatora da se u njega sav taj cirkus smesti.
Da li su „Indeksovci“ začetnici savremenog političkog pozorišta?
— Ne. Indeksovo pozorište je bio rok bend koji je pisao i izvodio nešto što liči na dramski tekst. Mi to nikada nismo shvatali kao pozorište. Najviše smo se plašili da će neko da nas pomene u pozorišnoj kritici u nekim ozbiljnim novinama. To bi, u stvari, značilo da smo pogrešili. Jednom smo iznajmili salu „Ateljea 212“, odigrali smo tamo predstavu, zadovoljili radoznalost i pobegli glavom bez obzira. Žanr političkog pozorišta, kao i bilo šta drugo što bi se moglo žanrovizovati, zapravo više ne postoji.
Kako ste došli na ideju za „Lekoviti šou“?
— Dragoljub Mićko Ljubičić i ja smo imali jednostavnu tezu — u ovim vremenima, ovde, a verovatno i svuda u svetu, ukoliko si normalan, ti u stvari nisi normalan i treba da se lečiš od te normalnosti. Da te neki doktor sredi, a da se ne osećaš čudno međ ostalim ljudima. Kao formu za to uzeli smo običan tok-šou. Rekli smo: neka neki doktor to vodi, neka estrada dominira medicinom, ko što dominira svim sadržajima na svim medijima. I dobili smo 45 minuta satire, namerno, bezobrazno i sa razlogom ugurane u jedan od najčešćih svetskih televizijskih formata.
Kako biste opisali život u Srbiji?
— U Srbiji postoji dve vrste ljudi — jedni su oni koji žale što više nema Jugoslavije i Srbiju shvataju kao privremeni i prinudni smeštaj. Drugi su oni koji sanjaju o nekoj imaginarnoj budućoj Srbiji koja bi trebalo da ima drugačije granice ili da ponovo bude balkanska sila ili da postane novo stanište švedskog standarda ili šta već. I ti ljudi takođe vide ovu Srbiju kao privremeni smeštaj. I u stvari, Srbija je naseljena izbeglicama, koji nisu morali nigde da idu da bi to postali. Možda jedan posto ljudi smatra ovu zemlju, ovakvu kolika je i kakva je sada, svojim aktuelnim boravištem. Postoji i sve veća grupa ljudi, uglavnom mladih, koji ne žele da imaju privremeni smeštaj, pa odlaze u inostranstvo. Tamo traže malo duži smeštaj ili, ako već imaju privremeni smeštaj, da ga imaju za malo veće pare.
Kao da se za nas sukob još nije završio?
— Ovde se još nije završio raspad Jugoslavije, još se nije završio ni večiti balkanski međunacionalni sukob. I u tome svemu je Srbija zemlja koja panično, dvadeset i nešto godina traga za normalnim životom, sanjajući da bi mogla biti zemlja socijalne pravde i ekonomskog blagostanja, a zapravo toga ima sve manje. Suštinski gledano, odbijajući da se odrekne tog sna, odbijajući da prihvati realno stanje, Srbija je postala zemlja u kojoj je sve što je institucionalno, u stvari, tajno.
Zašto?
— Zato što je institucija dokaz postojanja države. A pošto nema države, jer ljudi ne osećaju da ona postoji, te pošto postoje ljudi koji vode državu tako što hapaju i lapaju, jer ni oni ne osećaju da je ta privremenost njihova država — onda je sve što je institucionalno postalo neka vrsta mistične i tajne organizacije. Ovde se više zna ko je mason nego ko je akademik, zato što je u svom delovanju akademik istinski tajniji nego mason. Nadam se da će doći vreme da ljudi počnu da razumeju da ova teritorija jeste njihova i da bi bilo zgodno da je urede, a ne da kukaju da se vrati Tito ili da čekaju da dođe Karađorđe. Ništa se od toga neće desiti, jer sve je to bilo u prošlosti i neće se vratiti. Nikada.
