Dopisnik uglednog prestoničkog lista J. J. Jovanović objavio je, tokom dugogodišnje novinarske karijere, više od deset hiljada tekstova. To je oko pedeset hiljada listova papira zvanog „pelir“, onog od tanane vrste.
J. J. Jovanović je pratio dešavanja u svom gradu, obližnjoj varošici, dve nešto dalje palanke, jednoj banji i mnoštvu sela. Uključujući i zaseoke za koje nisu znali ni u opštinskoj upravi ni u pošti, jedino ih je u evidenciji imala poreska služba. Što bi se reklo: parohija J. J. Jovanovića bila je velika. Sve zajedno oko sto hiljada duša. I isto toliko sudbina. Bilo bi to kao da je u Beogradu u to doba radilo desetak novinara. Istina, grad i pripadajuće područje J. J. Jovanovića nisu bili prestonica u kojoj se sustiču događaji od državne važnosti. Ipak je to unutrašnjost zemlje. Vreme protiče sporije. A nekada se uopšte ne kreće, miruje kao bara ostala posle velike poplave, kao voda mrtvaja, jedva da isparava, ne omaljuje. U unutrašnjosti ni vest često nije vest. Zato što svi odavno znaju sve o drugome, a mnogo toga može i da se predvidi. Tamo se neki put sa popriličnom sigurnošću i na rođenju može reći šta sve čoveka dan za danom očekuje. Uključujući i to kada će da premine.
J. J. Jovanovića, međutim, ova predvidivost života u unutrašnjosti zemlje nije obeshrabrila. Uostalom, smatrao je on, sve što se dešava u njegovom gradu — događa se i u glavnom. Samo malo učestalije i „drugarskije“. Pa i sve što se dešava u Beogradu — dešava se u nekoj svetskoj prestonici. Naravno, učestalije i „gospodskije“ nego u Beogradu. Zato je J. J. Jovanović još kao mlad novinar rešio da se ne predaje, važnih vesti ima svuda, samo ih valja prepoznati. Samo valja širom otvoriti „očice“. Na kraju krajeva, ako se baš dogodi da je dan „klot“, J. J. Jovanović nije prezao od toga da vest izmisli prepuštajući se mašti, onako kako valjda pišu pisci, preterivanju sklono društvance.
U početku karijere izmišljene vesti nisu bile tako česte. Po pravilu to bi bio tekst posle vikenda ili praznika, jer je tada dešavanja malo. U brojevima iskazano: pet-šest mesečno. Ali oni su, ti izmišljeni tekstovi, ispostaviće se, bili ubedljivo najčitaniji. Šef dopisničke službe u prestoničkim novinama je u nekoliko navrata upozorio J. J. Jovanovića da se vrati u okvir novinarske profesije. Jedanput čak nije ni objavio njegov članak. Zasula su ga protestna pisma čitalaca, telefon je zvonio, nadređeni urednik je šefu dopisnika smesta naložio da u prvom narednom broju objavi izgovor. Neka nađe neko opravdanje — J. J. Jovanovićev članak se nije našao u novinama greškom pošte, kurira, slovoslagača, štamparije… Inače, tiraž pade!
Sve je to ohrabrilo J. J. Jovanovića. Izmišljanje mu je postalo privlačnije od odlazaka na lokalne, dosadne partijske sastanke, radničke zborove, amaterske književne večeri u biblioteci, a posebno mu je bilo privlačnije od prepisivanja suvoparnih saopštenja o kakvoj komšijskoj svađi, sitnoj krađi ili o oduzetih deset grama „suve materije biljnog porekla za koju se opravdano sumnja da je…“ (takvi su mu izveštaji redovno dostavljani od tamošnje milicijske stanice). Ono, istina je, nije baš sve bilo izmišljeno. Obično bi J. J. Jovanović pošao od nekog stvarnog događaja, ali već posle nekoliko uvodnih rečenica nije mogao da izdrži, počeo bi da dodaje i pripoveda osluškujući „šapat“ inspiracije. Naposletku bi, uverljivosti radi šta li, uz tekst priložio fotografiju. Na kojoj bi uvek bio on. I koja je na poleđini uvek imala ako ne podugačak, a ono kitnjast potpis: „J. J. Jovanović, vaš dopisnik, u društvu raspoloženih radnika…“, „J. J. Jovanović prisustvuje svečanoj ceremoniji uručenja plaketa prilikom polaganja zakletve…“, „J. J. Jovanović, predstavnik sedme sile, srdačno se rukuje sa…“, „J. J. Jovanović na otvaranju Doma kulture, treći u drugom redu, sedi odmah do…“ „J. J. Jovanović u novinarskoj loži s pažnjom posmatra fudbalski turnir…“ Nema li šta da se fotografiše, onda bi to bila samo njegova slika, lice krupno kadrirano, kao začuđeno, kosa razbarušena, oči razrogačene, usta poluotvorena… I nešto svedeniji potpis na poleđini: „J. J. Jovanović je prvi stigao na lice mesta!“
Mada je vremenom J. J. Jovanović prestao da odlazi na „lice mesta“. Shvatio je da bolje piše ako nekom događaju ne prisustvuje neposredno, već je mnogo važnije da sasluša što više svedočanstava, da dopusti da ga „prožmu“ljudske priče. U svakom slučaju, shvatio je da posle kraćeg razmišljanja, češkanja i kolutanja očima, piše ponesenije iako nije ni izašao iz svoje kancelarije-dopisništva. Ah, kakav je to osećaj bio: prsti ne mogu da stignu misli, olovne kvačice samo biju, „štrikaju“ slovca… Beskonačna crno-crvena mastiljava traka se vrti… Zvonce na kraju svakog reda radosno zvrcka! Reči se nižu… Članak raste. Razlistava se onako kako tanani list „pelira“ izrasta između mrkih valjaka pisaće mašine.
Valja dodati, a to je verovatno od svega važnije, J. J. Jovanović se uvek trudio da njegovi tekstovi budu „pozitivni“, da nikoga ne ošteti tim svojim „prožimanjima i domaštavanjima“. Dopisnikova vodilja bila je želja da pomaže ljudima, ne da ih osuđuje, progoni, ponižava, traži ono ružno u njima… Ko je on da to radi? Zar čoveku i inače nije teško? Svakome i sa samim sobom i sa drugima! Šta fali da ljudi pročitaju nešto lepo, nešto što daje nadu, nešto plemenito… Kao da svakakvih gadosti nema previše! I kao da svi mi to ne znamo… Pitanje da li postupa etički jeste ga mučilo. Ali, pre nego što će tekst poslati J. J. Jovanović bi iznova lagano pročitao napisano, olovkom svojeručno paginirao stranice, popušio cigaretu i kao da je u tom dimu što se vije tražio opravdanje zašto svet predstavlja boljim nego što on uistinu jeste. Valjda ga je tamo i nalazio, jer bi tada sam sebi klimucnuo glavom, presavio bi listove, adresirao koverat i otišao u poštu da članak pošalje, strahujući da se ne izgubi — uvek preporučeno.
Karijera J. J. Jovanovića počela je da gasne početkom devedesetih. Pre svega, izmišljanje vesti više nije bila samo njegova specijalnost. I drugi dopisnici kao da su se utrkivali kako će koji događaj predstaviti što neverovatnije. A i čitaoci kao da nisu više tražili da pročitaju nešto „lepo“. Ko je prvi počeo, novinari ili čitaoci, za raspravu je. Tek, novinarska vodilja kao da je glasila — što gore, to bolje. Ispostaviće se, onaj ko ne piše tako — teško da će preživeti. Svestan da njegovi principi nisu više važeći J. J. Jovanović je sve češće sedeo za pisaćom mašinom prstiju zapetih, ali ukočeno nadnesenih nad tastaturom, kvačice nisu više „štrikale“, mastiljava traka je mirovala, zvonce na kraju reda se nije oglašavalo, tanani list „pelira“ se nije pomaljao između valjaka… Danima, sedmicama, pa mesecima J. J. Jovanović nije napisao nijedan članak. Tačno je i to — povremeno bi izvukao beli list iz mašine, uzimao olovku kao da poslednji put čita tekst, paginirio bi prvu stranicu, zapalio cigaretu, ali nije imao šta da odnese u poštu i preporučeno pošalje.
Iz uredništva uglednih prestoničkih novina su ga prvo opominjali, telefon je zvonio, šef dopisničke službe je histerično vikao, pitao je da li je on normalan, šta on tamo radi kada se sve i svašta događa, zna li on da su ovo „prelomni“ trenuci, „istorijska“ dešavanja, svi su već poslali priloge, a on mudruje kao da nije ovde… A onda su i ti pozivi postali ređi. Otkaz je dobio preporučeno. U pošiljci je bila i radna knjižica, proglašen je za „tehnološki višak“, eventualna žalba nije odgađala izvršenje rešenja… Nešto kasnije, poštujući nesumnjiv doprinos J. J. Jovanovića tiražu novina, postignuta je nagodba. Dopisnik je prevremeno penzionisan, pod uslovom da reč „prevremeno“ ne spominje i da on koliko sutra napiše tekst u kojem će se „dobrovoljno“ oprostiti sa svojim vernim čitaocima.
J. J. Jovanović je tog dana napisao svoj poslednji članak. Zapravo, na listu „pelira“ je otkucao samo naslov: „Dopisnik je prvi stigao na lice mesta“. I onda — ništa više. Ni reda. Ni reči. Ni slova. Bez interpunkcije… List je izvukao iz mašine, uz njega je priložio još desetak sasvim praznih listova. Zapalio je cigaretu kao da tekst iznova pregleda. Počeo je da olovkom paginira stranice, ne želeći da se u redakciji zbune oko redosleda. Predomislio se, pa je svemu dodao još nekoliko praznih listova, onoliko „pelira“ koliko je zahvatio od načetog risa papira. Sve je to, čitavu guticu, jedva presavio. Još teže je ugurao u adresirani koverat. A onda se još jedared predomislio i svemu priključio fotografiju na čijoj je poleđini rukom napisao: „J. J. Jovanović u trenutku dešavanja!“ Slika je bila od onih „začuđenih“, kosa razbarušena, oči razrogačene, usta poluotvorena…
Ovaj njegov poslednji tekst nije objavljen. Razumljivo. Ko još u novinama štampa beline. A nije bilo ni protestnih pisama čitalaca zbog kojih se tolike godine dovijao kako da svet predstavi lepšim nego što on uistinu jeste. Naravno. Ko još može da veruje u takve izmišljotine. „Uživajući“ bednu prevremenu penziju J. J. Jovanović se povremeno pitao da li je nešto preskočio, je li svojevremeno mogao još nešto da doda, napiše. Od svega i svačega samo ga je to mučilo… Zanimljivo. Nikad, baš nikad se nije zamislio — da li je možda trebalo da štogod oduzme.
© Goran Petrović
