Pod pritiskom Sjedinjenih Američkih Država, zemlje-članice Evropske unije neretko donose odluke u korist svoje štete. Još od uvođenja sankcija Rusiji, iz najmoćnijih zemalja EU poput Nemačke, stizali su glasovi iz biznis krugova o štetnosti sankcija za privrede evropskih država.
Čim je, pod pritiskom Sjedinjenih Država, Evropska unija uvela sankcije Rusiji, delegacija nemačkih krupnih industrijalaca upozorila je kancelarku Angelu Merkel o njihovoj štetnosti po najmoćniju evropsku ekonomiju. Iako je Merkelova saslušala industrijalce i uvažila njihovo mišljenje, sankcije EU prema Rusiji dodatno su pooštravane.
Bivši nemački kancelar Gerhard Šreder ocenio je danas da je velika greška što ruski predsednik Vladimir Putin nije pozvan na samit G7 uz napomenu da „Rusija ima alternativu Evropi, ali to ne važi u obrnutom smeru“.
Inače, od uvođenja sankcija, brojni analitičari, čak i na Zapadu, primetili su da zemlje EU pod pritiskom Sjedinjenih Država donose odluke u korist svoje štete.
Moć NATO-a i „Južni tok“
Glavni instrument uticaja Sjedinjenih Država na vlade evropskih zemalja da donose odluke u korist svoje štete je njihova centralna uloga u NATO-u, saglasni su sagovornici Sputnjika.
Aleksandar Mitić, predsednik Centra za strateške alternative, kaže za Sputnjik da je ključni instrument moći SAD u Evropi NATO, koji svoju dominaciju nameće preko „NATO kišobrana“. Najveći zagovornici NATO-a u EU su najčešće i najveći saveznici SAD koji, ukoliko dođe do kriznih situacija između SAD i EU, prelome na američku stranu.
Reč je, pre svih, o Velikoj Britaniji, a u poslednjih desetak godina tu su i Poljska i baltičke zemlje.
„SAD preko NATO-a uspevaju da promovišu i svoj koncept energetske bezbednosti, odnosno da putem priče o energetskoj bezbednosti guraju svoj koncept diversifikacije dovoda gasa i nafte, koji u Evropu dolaze uglavnom iz Rusije. SAD su bile protiv ’Južnog toka‘, sada su protiv ’Turskog toka‘ a to sve ide na štetu interesa država EU s obzirom da, realno, SAD ne mogu da ponude nikakvu ozbiljniju alternativu ruskom gasu“, kaže Mitić.
On dodaje da je važan instrument američke dominacije i „pravljenje nestabilnosti kako na Balkanu, tako i u Ukrajini“ i da postoji „jasna strategija odvlačenja Evrope od Rusije i pravljenja jednog veštačkog razdora“.
Evropa kao američka postratna kolonija
Sociolog dr Slobodan Reljić, bivši glavni i odgovorni urednik Nina, smatra da je EU, odnosno cela Zapadna Evropa, još od završetka Drugog svetskog rata „američka postratna kolonija“.
Reljić kaže da je posle rata napravljen jedan antisovjetski sistem, kom su se posle pada Berlinskog zida priključile i istočnoevropske zemlje, koji je pod direktnom kontrolom Amerikanaca.
„Mi živimo u zemlji u kojoj se najbolje zna kako Amerika 'pregovara'. Imali smo one čuvene pregovore u Bosni, gde EU pošalje neke pregovarače, onda oni kao nešto pričaju i na kraju dođe Holbruk i kaže vi nemate pojma i onda on donosi neke odluke iako ne zna šta se tu dešava. I kad donese te odluke on ne kaže kako smo mi nesposobni nego, kao Evropa ne zna da rešava probleme“, podseća Reljić.
Američka kontrola EU je — iako postoji i NATO i brojni korporativni uticaji — potpuno direktna i „ona se samo u dnevnoj politici predstavlja kao neka vrsta komunikacije“.
„Ako se čitaju Vikiliksovi izveštaji, onda vidimo da je reč o krajnjem nipodaštavanju Evrope, koja se doživljava kao neki rođak koji nije baš pri najboljoj pameti, ali je koristan jer ima neku veliku imovinu“, kaže Reljić i dodaje da se Evropa ponaša tačno onako kako Amerikanci žele i da su sve evropske kritike neka vrsta cinične koterije.
Evropa je sama po sebi jedna organizacija bez realnog cilja i posebno u ovakvim kriznim situacijama, ona je jedna komična organizacija koja ima 28 članica i sa tim brojem članica nikad se ni o čemu ne može blagovremeno doneti relevantna odluka, smatra on.
„U bivšoj državi imali smo šest republika, pa nikad nismo mogli doneti blagovremenu odluku“, podseća Reljić.
Iracionalna rusofobija
Sociolog Vladimir Vuletić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da su Sjedinjene Države i danas centralna zemlja svetskog kapitalističkog sistema, zbog čega su zemlje koje pripadaju tom sistemu često prinuđene da, zarad stabilnosti sistema i kolektivne bezbednosti, ponekad žrtvuju svoje interese.
Kad je reč o mehanizmima pomoću kojih SAD ostvaruju kontrolu nad zapadnoevropskim saveznicima, pored dominantnog položaja SAD u NATO, Vuletić ističe snagu američke privrede, uz podsećanje da su nemačke direktne strane investicije još uvek najvećim delom usmerene u privredu SAD.
Uz to, Vuletić navodi i hladnoratovsku svest, odnosno „iracionalnu“ rusofobiju koja je postojala u evropskim zemljama i mnogo pre ukrajinske krize.
„Hladnoratovska svest koja vlada u Evropi samo je pothranjena poslednjim događanjima u vezi sa Ukrajinom. Pre nekih pet do sedam godina, u razgovorima sa prijateljima iz zapadnih zemalja, bilo mi je čudno otkud rusofobija koja je meni delovala nerazumno, neprimereno, ali ona je postojala i nikad nisam dobio racionalan odgovor na to pitanje. Reč je o dobro utabanom strahu od Rusije koji je, kao i svaki strah, iracionalan“, kaže Vuletić.
On podseća i na jedno međunarodno istraživanje od pre nekoliko godina (pre ukrajinske krize) u kom su ispitanici većine evropskih zemalja, sem nekoliko država sa juga kontinenta, kao glavnu kočnicu evrointegracija videli — Rusiju.
„Čak i u vreme Jeljcina, koji je, moglo bi se reći, bio izuzetno dobar ili zgodan partner SAD ova vrsta rusofobije nije napuštena“, zaključuje Vuletić.
