Specijalne snage Američke vojske testiraju dronove PD-100, popularne „crne stršljenove“, najnoviju vrstu minijaturnih dronova koji su sposobni da samostalno lete u različitim sredinama, a koji, kako upozoravaju eksperti, predstavljaju izazov sa naučne, tehničke, ali i etičke strane, kada je u pitanju njihova vojna ili civilna upotreba.
Dron „crni stršljen“ težak je 18 grama i opremljen je običnom ili termalnom kamerom; maksimalna dužina leta iznosi približno 25 minuta, dostiže brzinu od 10 metara u sekundi i ima domet od preko jednog i po kilometra. Njegova kamera kontrolnom terminalu prenosi video i fotografije.
Ovu neverovatnu napravu razvila je norveška firma „Proks dinamiks“, koja za PD-100 kaže da je to „lični izviđački sistem“ koji „agencijama za sprovođenje zakona pruža do sada neviđenu mogućnost obaveštavanja, nadgledanja i izviđanja u džepnom izdanju, što osobi koja ga koristi omogućava trenutnu situacionu svest“.
Maleni dron je u operativnoj upotrebi već tri godine; britanska vojska je PD-100 prvi put koristila u Avganistanu 2012. godine. Februara 2013. godine, Ministarstvo odbrane Velike Britanije saopštilo je da planira kupovinu 160 minijaturnih letećih robota, u vrednosti od 20 miliona funti.
„Upravljanje ovim dronom ne razlikuje se mnogo od igranja video-igrica pomoću džojstika na konzoli poput ’Iksboksa‘ ili ’Plejstejšena‘“, rekao je vodnik Karl Bojd, član Vojske Velike Britanije, prilikom demonstracije ove naprave.
Komentar koji je ove nedelje objavio časopis „Nejčur“ bavio se izazovima i posledicama ovakvih izuma, koji, prema autorima teksta, predstavljaju „značajnu etičku odluku: da li treba pružiti podršku razvoju smrtonosnih autonomnih oružanih sistema ili mu se suprotstaviti“.
„Tehnologija je dostigla nivo na kom je razvoj ovakvih sistema — posmatran u praksi, ako ne sa legalne strane — izvodljiv, pri čemu govorimo o roku od nekoliko godina, a ne decenija. Ulog je visok: smrtonosni autonomni oružani sistemi posmatraju se kao treća revolucija u ratovanju, nakon baruta i nuklearnog naoružanja“, piše Stjuart Rasel, profesor računarskih nauka na Berkliju, Univerzitetu u Kaliforniji.
„Autonomni oružani sistemi biraju i prate mete bez intervencije ljudi; oni postaju smrtonosni kada takve mete uključuju ljudska bića. Ono što bi trebalo najviše da brine je moguća krajnja tačka ove tehnološke putanje. Mogućnosti autonomnog oružja pre će biti limitirane zakonima fizike — na primer ograničenjima dometa, brzine i nosivosti — nego bilo kakvim nedostacima sistema veštačke inteligencije koja ga kontroliše“, zaključuje Rasel.