Tačno je — Srbi vole Rusiju. Tačno je — ta ljubav je (nekad) i iracionalna. Ali je aksiom.
Od Nikolaja do Vladimira
Prosto, to je nacionalni narativ većine Srba. Od vajkada. Ne samo trenutno kad je Rusija vojno i ekonomski jaka, kad na Paradu Pobede dođe 30 svetskih predsednika i premijera uprkos protivljenju Zapada, kad sa Zapada u roku od nekoliko dana kod njenog predsednika Putina dođu i Angela Merkel i Džon Keri — i kad ne dođu zato što ga vole. Ne, Srbi su tako mislili i kad je umesto Putina na čelu Rusije bio vremešni Boris Jeljcin, a umesto Sergeja Lavrova ministar spoljnih poslova bio nemušti Andrej Kozirijev. Pa i kad je tamo bio Staljin. Ali i za, a pogotovu tada, vreme Cara Nikolaja Romanovog. Dakle, kroz sve ideologije, epohe i režime. Tako im pisano, ma koliko preko Atlantika šapkom terali vetar. Džaba rabota, Šumadinac tera svoje.
U vreme carske Rusije, to znaju i oni koji ništa ne znaju, nije bilo interneta. Nije bilo ni društvenih mreža i „lajkova“. Nije bilo ni veštačke inteligencije. Pomenutih savremenih alata i kanala komunikacije nije bilo ni vekovima i decenijama posle. A u Srbiji su se zapatili tek pre nekoliko godina i — kao što je Sputnjik već pisao — trenutno predstavljaju buru u lavoru vode, u pogledu uticaja na političke tokove.
Što je gore, agitatorima je bolje
Međutim, ako je verovati „Asošijeted presu“, sve to je luk i voda, ma potpuno netačno. Naime, iz današnjeg izveštaja ove agencije da se zaključiti kako bi, da nije ovih pomenutih savremenih pismonoša i botova koji iz Sankt Peterburga neprestano zasipaju internet propagandnim porukama o Putinovoj viziji sveta, svi Srbi imali dijagnozu — stokholmski sindrom na đuture. Vezali bi se, naime, celim srcem za NATO koji ih je 78 dana bombardovao. Navikli ljudi, a navika je služavka koja se konačno udaje za gospodara, pa bi sinovima davali imena Uranijum, Klark, Mišej… A NATO agitatori (mada su, iskreno rečeno, oni najpoznatiji jastrebovi pokretna antireklama za ovaj vojni savez) bi ostali bez stabilnih izvora prihoda.
Ali, ne lezi vraže, neko izmisli prenos informacija internetom i onda — kako svedoči AP — te informacije stignu operativcima koji su u Srbiji angažovani preko malih desničarskih partija, pa proizvod svega toga bude „odvlačenje Srbije od njenog proklamovanog puta ka članstvu u EU u cilju da je približi ruskoj orbiti, a koji je uperen protiv Nemačke, SAD i drugih zapadnih sila“.
Kao primer delovanja ruske propagande u Srbiji, AP tvrdi da su srpski botovi brzo reagovali kada je krajem februara u Moskvi ubijen ruski opozicioni lider Boris Nemcov i tada je, kako navodi agencija, „dominantna mantra“ u diskusijama na srpskim novinskim sajtovima bila da samo Amerika može da ima koristi od tog ubistva, te da je to delo CIA. „Takvi navodi su zgrnuli na stotine ‘lajkova’, dok su komentari tipa ‘Putin je odgovoran’ masovno ismejani“, primećuje američka agencija. U tom kontekstu, AP prenosi izjavu Jelene Milić iz Centra za evroatlantske studije u Beogradu, koja ukazuje da je jedna od posledica toga i činjenica da je narodna podrška evropskim integracijama opala ispod praga od 50 odsto, prvi put od demokratskih promena u Srbiji 2000. godine.
„Operativci“, „ruska orbita“, „uperen protiv“ — kakav „hladnoratovski“ rečnik… Kakav dokaz racionalne ljubavi — prema novcu. Kakav masakr nad činjenicama. Ako činjenice ne idu u prilog ovima što racionalno vole, tim gore po činjenice. I tim bolje po njih. Agencije mogu da izveštavaju, agitatori da agituju, a jastrebovi da kukaju ko kukavice zbog zelene crkavice. A Putin i Šumadinci? Oni će k'o i do sad, ne berite brigu.
