Cilj tome je i poseta Tirani gde će premijer, sva je prilika, nastojati da stavi akcenat na ekonomsku saradnju i ono što može da zbliži a ne da razdvoji dva naroda. Nije naodmet podsetiti da gotovo odmah posle Tirane Vučić putuje u Vašington gde bi rezultati poseti Albaniji, ukoliko budu pozitivni, svakako mogli da mu idu u prilog.
Hoće li se domaćin, albanski premijer Edi Rama, ovoga puta kloniti provokacija? Jer, nije tajna, on im je sklon, posebno kad je reč o „mahanju“ idejom „Velike Albanije“. Iako je, kako ne tako davno reče šef albanske diplomatije Ditmir Bušati, Rama „dao besu međunarodnoj zajednici“ da se granice neće menjati, ostaje ta famozna zastava „Velike Albanije“ koja se vijorila i na dronu iznad stadiona Partizana, zbog čega je prekinuta utakmica reprezentacija Srbije i Albanije, a kojim je, kažu, upravljao njegov brat, pa je za Novu godinu slika tog znamenja poigravala na Raminoj kući u Tirani, a ni Evrovizija nije prošla bez slične scenografije.
Pred nastup naše predstavnice u centru Beča u toku prenosa nepoznati Albanac nakratko je mahao zastavama Albanije, Kosova, ali i „Velike Albanije“. Najzad, nije li „velika“ ili „prirodna Albanija“ i podtekst terorističkog akta u Kumanovu, čije protagoniste opet različito nazivaju: zvanično Skoplje, Beograd i Moskva teroristima, Priština herojima, a Brisel — kriminalcima? (Setimo se da je Zapad svojevremeno i čečenske teroriste nazivao — ustanicima). Počesto zaparaju srpsko uho i Ramine izjave o „ujedinjenju Albanije i Kosova“ u okviru Evrope, koje potom po pravilu proprati ili muk, ili eufemističke reakcije Evrope i Vašingtona.
Šta bi bilo, pitali su više puta iz državnog vrha Srbije, kad bi Beograd počeo da priča o ujedinjenju Srbije i Republike Srpske u okviru EU. Ali niko više i ne spori da Zapad ima dvostruke aršine i da je spreman da za ono što bi Srbima ljuto zamerio Albancima progleda kroz prste.
Zašto je to tako? Da li Srbe još prati breme devedesetih kad smo bili „loši momci“ pa na Zapadu zbog toga još gaje podozrenje u iskrenost naših evropskih i demokratskih aspiracija i tvrdnji da s Albancima želimo da uspostavimo poverenje i prošlost ostavimo iza sebe? Ili smo nedovoljno vešti da ukažemo na opasnosti koje nose ta koketovanja s velikoalbanskom idejom? Ili su pak u pitanju neki širi, geostrateški razlozi? Recimo, da nekome ide u prilog da Balkan ostane zamrznuto žarište, koje po potrebi može opet da se aktivira u razne svrhe — da bi se oslabila Evropa, ili recimo, kad Rusija predloži novi pravac gasovoda koji bi u perspektivi mogao proći preko zemalja ovog regiona. Svakako ima od svega pomalo.
Može li Srbija da uverljivo odgovori na izazov velikoalbanske ideje? Sigurno može, ako ima na umu koga ima s druge strane. Albanci, naime, za razliku od Srba imaju više stvari na svojoj strani: kompaktni su i, kad zatreba, zarad višeg cilja ostavljaju po strani neslaganja i lične sujete — sasvim suprotno od Srba koji, i pored gorkih istorijskih lekcija, nisu naučili da budu jedinstveni makar kad je reč o suštinskim nacionalnim interesima. Albanci su, zatim, veoma disciplinovani i, u skladu sa plemenskom psihologijom koja je kod njih veoma jaka, poštuju unutrašnju hijerarhiju. Važan oslonac im je i dijaspora koja je, opet za razliku od srpske, veoma organizovana i jedinstvena — a i spremna da, kad zatreba, odreši kesu. Dodajmo tome da imaju odlične lobiste, posebno u SAD a već se uveliko priča da je Hilari Klinton „njihov kandidat“ na sledećim američkim predsedničkim izborima.
Umesto zaključka, podsetimo šta je još u šestom veku pre nove ere rekao kineski mudrac Sun Cu: „Ako poznaješ svog neprijatelja i poznaješ sebe, nećeš biti ugrožen u stotinama bitaka; ako poznaješ neprijatelja, a ne poznaješ sebe, pobedićeš u jednoj, a u jednoj izgubiti; ako ne poznaješ ni sebe, ni svog neprijatelja, bićeš ugrožen u svakoj bici“.
