Kada danas kažemo „slovenski svet“ kao da smo izrekli arhaizam, nešto što toliko dugo nije izgovoreno da su ljudi zaboravili da uopšte i postoji. Međutim, slovenski svet, iako podeljen po više osnova — ipak postoji. A podeljen je po veri, jeziku koji je sve manje zajednički, političkim i nacionalnim granicama.
Vreme sveslovenskog buđenja, iako se desilo u 19. veku, čini se milenijumima daleko. Jedinstvo Južnih Slovena gotovo se i ne sme pominjati, u modi je izraz „zapadni Balkan“ koji obuhvata i neslovenske narode.
Međutim, ideja slovenskog jedinstva nije mlada ideja. Ona je potekla, možda nesvesno, od dvojice ljudi iz ranog srednjeg veka koji, najverovatnije, uopšte i nisu bili Sloveni — od svetitelja Ćirila i Metodija.
Ova dvojica vizantijskih diplomata i filozofa bili su angažovani na većem broju osetljivih diplomatskih misija za račun vizantijskog dvora. Takva je bila i misija u Moravsku, na koju su ih poslali car Mihailo treći i patrijarh Fotije.
Verovatno ni Ćirilo ni Metodije nisu slutili kakve će političke i verske posledice imati njihova misija i koliki će doseg imati njihovo delovanje. Ono, na kraju nije bilo ograničeno na Moravsku, već se proširilo na sve slovenske zemlje. Niko nije ostavio tako dubok trag među svim slovenskim narodima kao njih dvojica.
Ono što je zanimljivo, niko nije uspeo da potre trag koji su ostavili — ni nemački porobljivači severnih i zapadnih slovenskih zemalja; ni muslimanski zavojevači, pa ni sami Sloveni, među kojima je bilo i onih koji su više voleli da budu gotskog porekla.
Osim što su prevodili paganske Slovene u hrišćanstvo, oni su sastavili prvo slovensko pismo (glagoljicu) i preveli verske knjige na slovenski jezik, što je bilo vrlo važno i u političkom smislu, jer Sloveni su posle njih mogli da vrše službu na svom jeziku, umesto na latinskom ili grčkom. Bilo je to prvo političko osvešćivanje Slovena u istoriji.
Naravno, Ćirilo i Metodije platili su veliku cenu za svoj rad. Bili su progonjeni, zatvarani, ignorisani, ismevani, ne samo od neslovenskih protivnika, već i od samih Slovena. Međutim, njihov rad je bio toliko uticajan da je pokret koji su stvorili postao nesalomiv. Kada bi bio prognan iz jednog mesta, pojavljivao bi se u drugom, i tako u nedogled.
Važnost glagoljice kao pisma ubrzo je iščezla — jedan broj Slovena je kao pismo prihvatio ćirilicu, drugi latinicu. Sa jedinstvenog slovenskog jezika crkvene i druge knjige prevedene su na nacionalne jezike, ali pokret koji su Ćirilo i Metodije stvorili, ideja da je jedinstvo među Slovenima, jezičko, versko, političko ili bilo koje drugo, moguće — to je njihova trajna tekovina zbog koje su stradali.
Na prošla vremena moramo gledati očima prošlih vremena. Na prosvetiteljstvo, obrazovanje, pismenost, nije se gledalo kao na sredstva uz pomoć kojih se dolazi do boljeg posla i višeg statusa u društvu, kao što je to danas slučaj. Prosvećenost je bila političko oruđe, način da se od roba postane slobodan čovek. Jer kada se čovek „prosvetli“, kada ga obasja svetlo znanja, on postaje svestan, kao Adam kada je pojeo plod sa drveta saznanja. Postaje svestan svojih mogućnosti kao slobodnog bića. Tome su Ćirilo i Metodije naučili Slovene.
Druga je stvar što su te ideje danas zaboravljene. O jezičkom, verskom, političkom jedinstvu Slovena ne može se govoriti. Čak i tamo gde je evidentno da govore istim jezikom, Sloveni se dele. Verski su podeljeni od kada postoji podela na katoličku i pravoslavnu crkvu. Političke podele poprimile su stravične posledice u drugoj polovini i na kraju prošlog veka i ostavljaju duboke tragove do danas.
Podele među Slovenima poprimile su apsurdne razmere. Jedna od njih je, na primer, koje su narodnosti bili Ćirilo i Metodije — bugarske ili makedonske? Druge apsurdne ideje o poreklu pojedinih slovenskih naroda nije vredno ni pominjati. Jedno je sigurno — Ćirilo i Metodije bili bi veoma razočarani kada bi mogli da vide današnji slovenski svet.
