A Rusija u odnosima sa NATO-om i SAD mogla bi da obrati pažnju na kinesko iskustvo, napominje Zlotarjov dodajući da, kada su u pitanju Ukrajina i Gruzija, NATO tj. SAD neće preći „crvenu liniju“.
Dugo godina po službenoj dužnosti Zlotarjov je, „u slučaju rata“, razrađivao planove uništenja Sjedinjenih Američkih Država. Sada, opet po službenoj dužnosti, proučava perspektive saradnje sa njima.
Da li u datom trenutku Vašington vidi Moskvu kao nepomirljivog protivnika ili su moguće varijante?
— SAD su u politici odvraćanja Sovjetskog Saveza napravile vrlo kratku pauzu, početkom ’90-ih godina, a zatim je bila doneta, što sada priznaje većina političkih poslenika u SAD, pogrešna odluka da se NATO proširi u okviru programa „Partnerstvo za mir“. Ona je bila doneta kako bi se proširila sfera uticaja na postsovjetskom prostoru. Rusija prvo nije razmatrana kao protivnik, već kao država sa nekontrolisanim demokratskim promenama, i ovaj proces je izazivao zabrinutost. SAD su zatim počele da se odnose prema nama kao prema državi koja, u savezu sa drugim centrima moći koji se formiraju, može da joj se suprotstavi. A zadatak SAD je da se ovakav savez ne dopusti.
Nisam siguran da će politika proširenja NATO-a biti prekinuta, pre će se promeniti njen pravac. Nije isključeno da će se ona ispoljiti i u Centralnoj Aziji. I to možda nije toliko vezano za želju da se ograniče sfere uticaja Rusije, koliko za težnju da se osigura poligon za sopstveni uticaj.
Sada se bavite traženjem puteva saradnje sa SAD. Ali, ovde nam padaju na pamet reči Henrija Kisindžera koji je u jednom od istupanja rekao da je „opasno biti neprijatelj Amerike, a fatalno biti prijatelj“. Da li je bio u pravu?
— Bio je u pravu. Ali smatram da je potrebno tražiti puteve za saradnju. Ako želimo da se razvijamo, moramo pre svega da gradimo odnose sa najrazvijenijim zemljama. Između ostalog, Sovjetska Rusija je u vreme ideološke konfrontacije sa Amerikom mogla da koristi njihov potencijal za industrijalizaciju zemlje.
Pogledajte kako se ponaša Kina. Ona već ume da gradi odnose sa SAD! Kina dobija napredne tehnologije iz SAD i sa tim naprednim tehnologijama pokreće proizvodnju. Indikativno je da je, kada je na jednom od sastanaka razmatrano pitanje protivraketne odbrane, između ostalog u regionu Pacifičkog prstena, ministar inostranih poslova Kine, umesto da govori o pretnjama koje predstavljaju Sjedinjene Američke Države, rekao: „Najvažnije je to što investiramo u SAD radi razvoja tehnologija i dobijamo ih“. Time je završio svoje izlaganje o protivraketnoj odbrani i pretnjama.
Nije slučajno što Kinezima omiljena igra nije šah, već „go“. U šahu žrtvuju figure, sateruju kralja u bezizlazni položaj, matiraju, dok se u igri „go“ šire sfere sopstvenog uticaja, stvaraju uslovi za jačanje svoje pozicije. I to je filozofija čitave kineske politike.
Kako Vama deluju perspektive proširenja NATO-a? Između ostalog, na račun država bivše Jugoslavije? Koliko će ovaj proces biti brz i da li može da se uspori?
— Plašim se da su perspektive nesumnjive: ove zemlje će težiti članstvu u NATO-u. To su male države, one takođe treba da se brinu o svojoj bezbednosti. Članstvo u Alijansi će im omogućiti da minimalizuju sopstvene troškove. Za evropske zemlje (članice NATO-a, prim. aut.) oni su sada manji od dva odsto bruto domaćeg proizvoda.
To omogućava da se gradi struktura budžeta karakteristična za razvijene države. Na obrazovanje se troši nekoliko puta više nego na odbranu. Na zdravstvo takođe. Zato je za male države sasvim prirodna težnja da se sakriju pod NATO kišobran. To nije težnja da se protiv nekog ratuje. To je želja da se uštedi. I verovatno je da se SAD nisu slučajno potrudile da takvih država na Balkanu bude više i, uz to, postavile su tempiranu bombu — Kosovo. Sada se delovanje mehanizma upravljanja krizom ispoljava u Makedoniji.
Logično pitanje je da li će Gruzija i Ukrajina stupiti u NATO?
— Mislim da je to već ta „crvena linija“ koju SAD ipak neće preći.
