Kako je biti novinar koji se bavi temama vezanim za kriminal?
— Tokom proteklih 20 godina više sam se bavio svim drugim stvarima nego kriminalom. Ali, ostala je upamćena epizoda toga što sam radio, ne samo kao novinar, već i kao urednik. U suštini, kada sam se bavio kriminalom, bio sam i svoj novinar i svoj urednik. Sve ostalo čime sam se bavio bile su teme koje se tiču i društvenog i socijalnog miljea i života, ali, eto, nije mi se dalo. Kao Rodni ili Del Boj, upamćeni iz „Mućki“, tako je i meni ovo ostalo. Pokušavao sam da se malo odmaknem od toga, ali, ne vredi.
Šta se promenilo u srpskom kriminalu za 20 godina?
— Promenilo se sve. Svi vidovi postojanja, oblika… Tada je prvi vid organizovanog kriminala, te siromašne 1990, bila krađa automobila. Danas krađa automobila deluje kao benigni problem koji ne može potpuno da se odstrani, ali može da se kontroliše i da se reši. Tada je to bio vrhunac kriminala. Samo se setite šta se sve u međuvremenu dogodilo. U ono vreme, deset, petnaest, pa čak i tri ili pet hiljada maraka, smatralo se ličnim bogatstvom, i zbog toga su automobili i kradeni. Danas je malo onih koji će da krenu u krivično delo zbog te sume.
Kako ste u knjizi objasnili teoriju o trećem metku prilikom atentata na Zorana Đinđića?
— Time što sam, uz ona znanja koja sam imao ranije, na kraju pronašao i detaljno razgovarao sa kriminalističkim tehničarem koji je bio na terenu i koji je u dvorištu Vlade boravio dva dana i sarađivao sa institutom u Visbadenu i sa svim drugim relevantnim institucijama. Oni su upoređivali podatke, radili su i sa medicinskim stručnjacima. Vrlo su mi jasno i precizno odgovarali na pitanja od toga šta je moguće, a šta ne; od banalnosti tipa zašto nije moguće pucati iz Birčaninove ulice pa nadalje.
Kako ste objasnili uspon Zemunsko — surčinskog klana?
— Mislim da je najbolji odgovor na to pitanje dao jedan od bivših pomoćnika načelnika DB: „Shvatio sam da neko želi da pozitivnu mafiju zameni za mafiju bez kontrole“.
