Osnivač humanitarne organizacije „Solidarnost za Kosovo“ Arno Gujon, koji već deceniju pomaže enklave u južnoj srpskoj pokrajini, primio je iz ruku ministra unutrašnjih poslova dr Nebojše Stefanovića rešenje o srpskom državljanstvu, pasoš i ličnu kartu. Tako je ovaj mladi Francuz konačno postao državljanin Srbije.
„Da mi je onog dana kada sam osnovao humanitarnu organizaciju neko rekao da ću kroz deset godina živeti u Beogradu, da ću govoriti srpski, da će mi žena biti Srpkinja, da ću dobiti srpski pasoš iz ruku ministra unutrašnjih poslova, ne bih mu ni u snu poverovao“, rekao je Gujon na ceremoniji uručenja državljanstva.
Njegov put do srpskog državljanstva bio je trnovit. Povlačio se od šaltera do šaltera tražeći odgovor na pitanje ima li uopšte pravo na boravak u Srbiji. Savesne birokrate mu umalo nisu uskratile boravišnu vizu, da se nije obratio medijima i da Ministarstvo unutrašnjih poslova nije reagovalo i dodelilo mu državljanstvo po ubrzanoj proceduri.
Njegova nevladina organizacija za deset godina rada organizovala je 30 humanitarnih konvoja u vrednosti od 1,5 miliona evra i 12 projekata u saradnji sa eparhijom raško-prizrenskom, a broji tridesetak volontera. U Francuskoj rad ove humanitarne organizacije podržava oko 8000 donatora.
„Upoznao sam srpski narod u teškim trenucima. Upoznao sam ga tamo gde je, verovatno, najizvorniji, ali ujedno i najugroženiji. Sada, kada se oblaci razmiču nad Srbijom, želim da sa njim ostanem u toj budućnosti koja će biti bolja. Iako nemam ni kap srpske krvi u sebi, ipak Srbija teče mojim venama. Izazovi su ozbiljni, ali uveren sam da će im Srbija odoleti. Potrebno je mnogo toga izgraditi, trebalo bi mnogo toga sačuvati. Srbija, kao i sve stare zemlje, ima korene bez kojih ništa ne bi imalo smisla, ali i krila kojima će uzleteti i prevazići ono što sada jeste“, kaže Gujon.
Gujon je rođen u Grenoblu. U porodici je naučio dosta o Srbiji i njenoj istoriji, a 1999. godine, kada je imao 13 godina, prvi put je doživeo da ga izbace sa časa istorije zbog Srbije. Naime, tokom bombardovanja zastupao je, u debati sa svojim profesorom, tezu da je NATO bombardovanje nepravedno i da RTS nije legitimni vojni cilj. Profesor ga je izbacio sa časa, ali mu se posle nekoliko godina izvinio i priznao mu grešku. Prvi konvoj sa humanitarnom pomoći dovezao je u Kosovsku Mitrovicu 2004. godine, posle pogroma, i od tada je stalno prisutan na tom prostoru.
Napisao je knjigu „Svi moji putevi vode ka Srbiji“. U njoj, iz vizure stranca čija je supruga Srpkinja, opisuje stradanje i patnje Srba na Kosovu i Metohiji, nedužnih ljudi čija je jedina krivica to što pripadaju narodu koji je krajem HH veka prokažen u zapadnim medijima.
