Crveni trg je mesto idealno za paradu. Istorijski centar ruske države, blaga, skoro neprimetna uzvisina, dovoljno velika da primi veliki broj vojnika…
Pored njega nalazi se Kremlj, politički centar zemlje. Simbolika Crvenog trga veoma je jasna — sa tog mesta krenula je vojska pod komandom kneza Dmitrija Donskog u boj na Kulikovom polju, kada su se Rusi oslobodili dvovekovnog mongolskog jarma; tu je Mihail Romanov proglašen za cara posle poljske okupacije i „Smutnog vremena“; na njemu su vekovima proglašavani zakoni; tu se nalazi Lenjinov mauzolej; na kraju, sa njega su 7. novembra 1941, posle parade, krenule trupe na front u odbranu Moskve.
Ta čuvena parada održana je u trenutku kada je feldmaršal Fon Bok kroz dvogled, sa daljine od tridesetak kilometara posmatrao kremaljske kule, želeći da i sam održi smotru svojih trupa na Crvenom trgu.
Na Crvenom trgu je i maršal Žukov 1945. izvršio smotru pobedničke Crvene armije. Od tada se svake godine održava vojna parada u čast pobede nad fašizmom.
Antikomunizam i obnova tradicije
Boris Jeljcin pokušao je da ukine tu tradiciju, između ostalog i zato što je ona smatrana komunističkom, zbog čega ju je trebalo što pre zaboraviti. Zato nekoliko godina parade nije bilo. Međutim, već 1995. godine, na pedesetogodišnjicu pobede, ruske vlasti (čitaj: Boris Jeljcin) predomislile su se i organizovale su paradu, ali ne na Crvenom trgu, kako bi napravile otklon od komunizma.
Rituale ruske vojne parade konačno je definisao Vladimir Putin, sa ciljem da objedini vojničku i nacionalnu tradiciju moderne, komunističke i carske Rusije.
Vojnici kremaljskog gardijskog puka, kome je vraćeno staro ime — Preobraženski (po prvom puku moderne ruske vojske koji je osnovao Petar Veliki), strojevim korakom iz carskih vremena, obučeni u tadašnje svečane uniforme, iznose dve zastave — rusku državnu zastavu i zastavu pobede — crvenu, sa petokrakom, srpom i čekićem.
U trenutku iznošenja zastava, svira marš Preobraženskog puka, takođe iz carskih vremena. Komande na paradi nasleđene su iz sovjetskih vremena, a oni su ih nasledili iz carskih.
Kada ministar odbrane (republikanska tradicija) obilazi trupe postrojene za paradu, on to radi na način kako je to rađeno u vreme cara. Sa druge strane, ministar vojnike oslovljava sa „drugovi“, kombinujući rituale iz raznih tradicija (republikanske, carske i sovjetske) i ostvarujući simbolično, nacionalno ujedinjenje.
Sovjetske žrtve
Sovjetski savez imao je najviše žrtava u Drugom svetskom ratu — 27 miliona. I, kao što ne postoji srpska porodica u kojoj nema nekog od predaka koji su prešli Albaniju u Prvom, tako nema ni ruske porodice koja nije izgubila nekoga u Drugom svetskom ratu.
Čak je i Staljin izgubio jednog sina. Parada je podsećanje i na te žrtve, i ceo taj dan, 9. maj, posvećen je njima, a posle parade sledi defile veterana, pa koncerti na brojnim trgovima po celoj zemlji, na kojima se pevaju ratne pesme obrađene na moderan način.
„Trijumf volje“
Vojne parade uobičajene su u skoro svim evropskim zemljama.
U evropskim monarhijama, parade i danas imaju za cilj da pokažu slavu i čast monarha i monarhije, dok u republikama parade služe za okupljanje nacije oko neke ideje.
Tako se u Francuskoj vojne parade održavaju svakog 14. jula na Dan pada Bastilje, početka revolucije, i na Dan primirja u novembru, odnosno Dan pobede u Prvom svetskom ratu.
Parade ne moraju biti samo vojne. Stariji građani bivše Jugoslavije sigurno se sećaju prvomajskih parada, na kojima su pokazivani najnoviji privredni uspesi socijalizma, zatim sletova za Dan mladosti koji su slavili fizičku snagu i lepotu. U nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji, a i u nekim drugim diktaturama, njima srodnim, bili su uobičajeni defilei partijskih drugova.
Film Leni Rifenštal „Trijumf volje“, prikazuje upravo jedan takav defile pripadnika nacističke partije.
Sve naše parade
U bivšoj Jugoslaviji vojne parade bile su uobičajena stvar neposredno po oslobođenju iz više razloga: najpre su nove komunističke vlasti morale su da se učvrste svim sredstvima, pa i demonstracijom vojne sile; zatim su u prvim godinama sledile primer iz SSSR-a, gde su parade takođe bile uobičajene; posle Rezolucije Informbiroa, parade su održavane kao demonstracija vojne sile pred mogućim agresorom, ali i da se narodu ulije osećaj sigurnosti; na kraju, s obzirom na to da je svuda bilo mnogo vojske, trebalo ju je nekako zaposliti.
Kasnije su se parade proredile — eventualno za Dan pobede, koji se u Jugoslaviji nije slavio 9, već 15. maja. Sa slabljenjem represije i parade su se proređivale — umesto svake godine, održavale su se svake pete, pa svake desete.
Bilo je čak rasprava da se potpuno ukinu, međutim, Tito je insistirao da vojna parada bude održana 1975, sluteći da će mu biti poslednja.
To je bila i godina penzionisanja velikog broja partizanskih generala, pre svega Đoka Jovanića, komandanta 6. ličke, pa je ta parada održana, između ostalog, njemu u čast. Poslednja parada u SFRJ održana je 1985. godine.
Za vreme Miloševićeve epohe, nije bilo parada.
Pedesetogodišnjica pobede u Drugom svetskom ratu obeležena je defileom ratnih zastava beogradskim ulicama.
Prva parada u modernoj Srbiji održana je u čast godišnjice oslobođenja Beograda. Za neke, ona je bila sporna po svim pitanjima — datumu, mestu, vremenskim prilikama gostu… Blazirane beogradske gospođe užasavale su se zvukova aviona koji su leteli iznad grada.
Međutim, u svim tim besmislenim raspravama, ispuštena je suština događaja — jedan značajan datum za Beograd, a samim tim i Srbiju, obeležen je vojnom paradom.
