Ministar kulture Ivan Tasovac prijavio je 6. maja MUP-u da je fizički napadnut 2. maja u centru Beograda i da je tom prilikom zadobio lakše telesne povrede. Već idućeg dana ministar obrazovanja Srđan Verbić objavio je da je njegov pomoćnik Milovan Šuvakov pretučen kad je krenuo na posao i da je sa povredama glave zadržan u Urgentnom centru.
Fizički napadi na visoke državne funkcionere nisu retkost u svetu, ali se takav vid nasilja uglavnom dešava u zemljama u (polu)ratnom/vanrednom stanju. A Srbija 2015. je, ma šta ko o njoj mislio, daleko od takvih država. Uz to, u državama čiji je politički sistem na granici anarhije, mete napada uglavnom su državni činovnici zaposleni u „resorima sile“, a ne u ministarstvima kulture i informisanja.
Niko nije nevin
Ono što je, nažalost, tačno ja da su neki ogorčeni ljudi u Srbiji likovali zbog „batinanja“ državnih funkcionera. A tu nema mesta za likovanje, bez obzira koliko su Tasovac ili Šuvakov nekome ili nekima eventualno stali na žulj.
Ako čak i zanemarimo osnovno načelo humanosti — ne čini drugom što ne želiš da tebi čine — onda iz jednostavnog, pragmatičnog razloga ne bi trebalo likovati. Jer, ako država ne može da zaštiti visoke državne funkcionere, kakvu zaštitu mogu očekivati obični, „mali“ ljudi?
Krajnje je vreme da se progovori o nasilju u srpskom društvu. Ovaj put, ne bi trebalo da se priča o nasilju završi samo otklanjanjem posledica. Naravno, policija mora pronaći napadače na Tasovca i Šuvakova i privesti ih pravdi, ali je krajnje vreme da se državni organi pozabave i uzrocima rastućeg nasilja u društvu.
A kad je reč o uzrocima, tu ni državni organi nisu nevini.
Nasilje rađa nasilje
Aksiom, dakle tvrdnja koju ne treba dokazivati, jeste da verbalno nasilje rađa fizičko. Takođe, aksiom je i da selektivna pravda rađa nepravdu.
A građani u državi Srbiji svakodnevno su izloženi verbalnom nasilju. Gotovo u svakom javnom nastupu najviši državni funkcioneri verbalno se iživljavaju nad novinarima koji im postavljaju nezgodna pitanja. Na stranu to što je posao novinara da postavljaju „teška pitanja“ a državnih službenika da u javnim nastupima budu uljudni, verbalno nasilje se putem medija nameće građanima kao poželjan model ponašanja.
A da verbalno nasilje lako prerasta u fizičko svedoče gotovo svakodnevna maltretiranja sirotinje „Bus plus“ kontrolora ili komunalnih policajaca. Neretko su i sami „Bus plus“ kontrolori i komunalni policajci žrtve odmazde revoltiranih građana. Da ne govorimo o tome da su deo folklora svih lokalnih izbora širom Srbije postali „kratko ošišani batinaši u crnim majicama“.
Selo gori, Stefanović se češlja
Nesreća Srbije danas je što državni organ koji bi trebalo da garantuje red i mir — policija, pod dirigentskom palicom ministra Stefanovića sprovodi neku svoju, selektivnu (ne)pravdu.
Javnost već ko zna koliko meseci nije dobila odgovore na mnoga pitanja: Između ostalog, ni ko je kriv za međunarodni incident na utakmici Srbija-Albanija, ili ko je atentator na Milana Beka?
Ministar Stefanović bi, kao funkcioner partije koja ima apsolutnu vlast, trebalo da zna da apsolutna vlast zahteva apsolutnu odgovornost. I da apsolutno odgovorni ljudi ne potežu batinu, makar ona bila samo verbalna.
Možda je batina iz raja izašla, ali batina ima i dva kraja. Zato onaj ko koristi batinu kao argument neretko i nastrada od nje. Dok srpsko društvo tone u anarhiju.
