Kada je nastupila polarna zima, dvadesetsedmogodišnji Leonid Rogozov počeo je da se oseća umorno i malaksalo. Kasnije je osetio i jak bol u desnom donjem delu stomaka.
„Pošto je po struci hirurg, nije imao nedoumica oko dijagnoze, a to je bilo zapaljenje slepog creva“, rekao je Leonidov sin Vladislav.
„Ovakve operacije se smatraju rutinskim u civilizaciji, i moj otac je izvršio veliki broj njih. Međutim, tada nije bio u civilizaciji već u sred polarne pustinje.“
Rogozov je bio učesnik Sovjetske Antarktičke ekspedicije — tima od 12 ljudi koji su bili poslati da izgrade novu bazu na Severnom polu, a rezultat njihovog rada je bila Novolazarevska stanica koja je već radila do sredine februara 1961. godine.
Prevoz avionom takođe nije bio moguć zbog snega i velikih mećava.
Leonid je bio suočen sa teškom odlukom, ali je shvatio da je jedino rešenje i mogućnost preživljavanja da na sebi izvrši operaciju.
„Celu noć nisam spavao, bol je nepodnošljiv. Snežna oluja prolazi kroz moju dušu poput 100 šakala“, napisao je Rogozov u svom dnevniku.
„Jedino moguće rešenje je da operišem sam sebe… To je skoro nemoguće, ali ne mogu samo da se prepustim i odustanem a da ništa ne pokušam da uradim.“
Rogozov je sastavio detaljan plan operacije i kolegama dodelio određena zaduženja.
Dva čoveka je zadužio da mu dodaju instrumente i da drže lampu i ogledalo kako bi video šta radi, a direktor Novolazarevske baze je takođe bio u sobi u slučaju da nekome od pomoćnika pozli.
„Bio je veoma precizan i detaljan prilikom davanja instrukcija koje su se odnosile i na to šta ljudi treba da rade ukoliko on ostane bez svesti — tada bi trebalo da mu ubrizgaju injekciju adrenalina i daju vestačko disanje“, rekao je Vladislav i dodao da smatra da priprema nije mogla bolje da prođe.
Primio je samo lokalnu anesteziju kako bi bio priseban, a to je podrazumevalo velike bolove.
„Bilo mi je žao mojih asistenata, kada sam ih pogledao bili su belji od hirurških mantila koje su imali na sebi“, rekao je kasnije Rogozov i dodao: „I ja sam bio uplašen, ali čim sam sebi dao prvu injekciju nekako sam se automatski prebacio u ulogu hirurga i nisam sebe doživljavao kao pacijenta.“
Prvobitna zamisao je bila da koristi ogledalo kako bi video šta radi, ali je shvatio da je obrnuta slika zapravo veoma zbunjujuća pa se na kraju oslonio samo na dodir i to bez rukavica.
Kada je došao do finalnog i najtežeg dela počeo je da gubi svest i uplašio se da će u samoj završnici doživeti neuspeh.
Međutim, uspeo je i nakon skoro dva sata, uspešno je završio operaciju.
„To je bilo zapanjujuće dostignuće, a najvažnije je da je dobio još jednu šansu za život“, rekao je Vladislav i dodao da se njegov otac samo dve nedelje nakon operacije vratio svojim normalnim obavezama.
