Neinformisani čitalac mogao bi da pomisli da su zapadne sankcije ukinute i da je Rusiji „dozvoljeno“ da podigne glavu i izbegne ekonomsku katastrofu, i to nakon što je američki predsednik Obama „rusku ekonomiju pokidao na komade“.
Šta se zapravo dogodilo?
Uvođenje sankcija bilo je zaista sračunato na to da uništi rusku ekonomiju kako bi se izazvalo nezadovoljstvo građana koji bi, po verovanju inspiratora ove ekonomske mere, reagovali tako da „oduvaju“ sa vlasti Vladimira Putina, glavnog krivca za sve zapadne nevolje.
Mere koje su preduzete, pažljivo su birane — da ne oštete previše ekonomiju zapadnih zemalja, koja se poslednjih decenija toliko isprepletala sa ruskom, da to i nije bilo baš lako izvesti.
Kako ne bi i sebe kaznio drastičnom merom zabrane uvoza ruskih energenata, Zapad se odlučio za već jednom isprobanu meru — drastično obaranje cena nafte i gasa, uveren da će tako naneti ozbiljan udarac ruskom budžetu, koji se uglavnom i punio dolarima od izvoza energenata. Tako se jednim udarcem ubijaju dve muve — Zapad dobija jevtinu naftu i gas, puni svoje rezerve, a Rusija propada.
Logično bi bilo da i Rusija u toj situaciji smanji izvoz i sačeka neka bolja vremena, ali ona, začudo, čini upravo suprotno — pojačava proizvodnju i izvoz. Rublja drastično pada, a ruski budžet, koji se planira u rubljama — enormno se puni.
Kako to izgleda, pokušaćemo da objasnimo na primeru 100 hiljada dolara.
U trenutku kada su uvedene sankcije, dolar je vredeo oko 34 rublje, što iznosi 3.400.000 rubalja. Kad je pala cena nafte, američka valuta je u jednom trenutku vredela gotovo 70 rubalja, što će reći, da je na svakih 100 hiljada „budžetskih“ dolara, u državnu kasu stizalo sedam miliona rubalja! Kompanije izvoznici nafte i gasa nisu nikad živele bolje — zarađuju u dolarima, a obaveze plaćaju u rubljama. Za njih, zapravo, barel nafte vredi dvostruko više.
Ali, Rusija nije samo veliki izvoznik energenata, nego i veliki uvoznik hrane i visokih tehnologija, što se, naravno, plaća dolarima. Rampu na izvoz visokih tehnologija odmah su stavili sami proizvođači.
Činilo se da Putinu ne preostaje ništa drugo, osim da cenu uvezene hrane prevali na narod, što će reći, da dozvoli da se cene dupliraju, prateći rast dolara, i da se tako realizuje proklamovani cilj sankcija. Umesto toga, on mimo svih očekivanja zabranjuje uvoz hrane sa Zapada, nadmudrivši još jednom glavnog inspiratora kažnjavanja Rusije.
Rusija neće kupovati skupe dolare da bi plaćala poljske jabuke i španske breskve ili šunku. Ušteđene rublje uložiće u podsticaj dotad veoma zapostavljene domaće poljoprivrede, a ono što se nije moglo proizvesti, uvešće iz zemalja koje Rusiji nisu uvele sankcije u kojima je, uzgred, sve to daleko jevtinije nego u Evropi.
Socijalno nezadovoljstvo je potpuno izbegnuto, plate i penzije rastu tempom planiranim pre sankcija. Ruske prodavnice su i dalje pune, a o deficitu bilo kojih proizvoda nema ni govora. Nema, doduše, ni španske šunke, ni francuskih sireva, ni parmezana… zato ih zamenjuju domaći proizvodi sve boljeg i boljeg kvaliteta.
Ako su „kontrasankcije“ i bile, kako se tada verovalo „osveta“ Evropi što je podlegla američkim pritiscima, pokazale su se kao veoma korisne za rusku poljoprivredu. Mnogi bi rekli — da nije bilo sankcija, trebalo bi ih izmisliti!
