Putin je ispričao svoja sećanja na to kako su njegov otac i majka čudom preživeli Drugi svetski rat.
„Iskreno govoreći, otac nije voleo čak ni da pominje tu temu (temu rata). Pre bih rekao da sam, kad su odrasli razgovarali i sećali se nečega, bio prisutan. Sve informacije o ratu, o tome šta se dešavalo sa porodicom, saznao sam iz tih razgovora odraslih. Ali ponekad su pričali i meni“, napisao je ruski predsednik u časopisu „Ruski pionir“.
Prema rečima ruskog predsednika, njegov otac je služio vojsku u Sevastopolju, u podmorničkim jedinicama — bio je mornar.
„Regrutovali su ga 1939. godine, a onda, kad se vratio, radio je u fabrici i živeo s mamom u Petrodvorcu (mesto pored Sankt Peterburga na obali Finskog zaliva). Tamo su čak napravili neku kućicu“, ispričao je Putin, dodajući da je njegov otac, kad je počeo rat, radio u vojnoj fabrici gde su radnike oslobađali vojne obaveze. Ali, kako je naveo, njegov otac se prijavio da hoće na front i poslali su ga u diverzioni odred NKVD, gde je u jednoj akciji i ranjen.
„Otac je pričao kako su ga ranili. On i još jedan njegov drug krenuli su u manju akciju u nemačku pozadinu, i puzali su, puzali… A dalje je i smešno i tužno: došli su do nemačkog bunkera. Odatle je, kako je pričao otac, izašao snažan momak, pogledao ih, a oni nisu mogli da mrdnu jer su bili na meti mitraljeza. ’Momak nas je‘, veli on ’pažljivo pogledao, izvukao granatu, onda i drugu, i bacio na nas. I…‘ Život je tako jednostavna i surova stvar“, piše ruski predsednik. On dodaje da je njegov otac zadobio teške povrede.
„Čitav život je živeo sa šrapnelima u nozi, ostali su mu neizvađeni. Noga ga je bolela, stopalo nije bilo pokretljivo. Sitne šrapnele radije nisu dirali da kosti ne bi napukle. I hvala Bogu, nije izgubio nogu. Jer mogli su da mu je iseku. Dopao je u ruke dobrom lekaru“, napisao je Putin.
Prema njegovim rečima, dok je njihov otac ratovao, njegovog starijeg brata su odveli od majke u dečji dom, da bi ga kasnije evakuisali. Tamo se razboleo od difterije i umro.
„A otac, kad su uzeli dete i kad je mama ostala sama, a njemu dozvolili da hoda, stao je na štake i pošao kući. Kad je stigao, video je da bolničari iznose tela mrtvih iz ulaza. I ugledao je mamu. Prišao je i učinilo mu se da ona diše. I kaže bolničarima: ’Ona je još živa!‘ ’Izdahnuće usput‘, kažu mu bolničari ’Neće preživeti‘. On priča da je jurnuo na njih sa štakama i naterao ih da je vrate nazad u stan. Rekli su mu: ’Kako kažeš, tako ćemo i uraditi, ali znaj da ovde nećemo dolaziti ponovo bar za dve do četiri nedelje. Sam ćeš morati da se snalaziš‘. I on ju je podigao na noge, ostala je živa. I živela je do 1999. godine. A on je umro krajem 1998“, prisećao se Putin.
„A mama je pričala kako je dolazila kod oca u bolnicu gde je ležao posle ranjavanja. Imali su malo dete, bilo mu je tri godine. A glad, blokada… I otac joj je davao svoje bolničko sledovanje. Krišom od lekara i medicinskih sestara. A ona bi ga sakrila, nosila kući i hranila dete. Onda je on u bolnici počeo da pada u nesvest od gladi i lekari i sestre su shvatili šta se događa i nisu je više puštali.“
Porodica ruskog predsednika s očeve strane bila je mnogobrojna.
„Imao je šestoricu braće, a petorica su poginula. To je katastrofa za porodicu. I mamini rođaci su izginuli. A mene je dobila kasno, u 41. godini“, dodao je Putin. Naglasio je da nije bilo porodice gde neko nije poginuo.
„I naravno, jad, nesreća, tragedija. Ali, evo šta je čudno, oni nisu osećali mržnju prema neprijatelju. Ja, iskreno govoreći, dosad ne mogu to sasvim da shvatim. Moja mama je, uopšte, bila veoma blaga, dobra… I govorila je: ’Kako da mrzim te vojnike? Oni su obični ljudi i takođe su ginuli u ratu.‘ To je zapanjujuće. Mi smo bili vaspitavani na sovjetskim knjigama, filmovima… I mrzeli smo. A eto, ona odnekud uopšte nije osećala mržnju. I njene reči sam veoma dobro zapamtio: ’Šta ćeš, oni su isti takvi radnici kao što smo i mi. Samo su ih oterali na front‘“, prisetio se ruski lider.
Ovo nije prvi put da Putin piše za „Ruski pionir“. Kao premijer Rusije, maja 2009. ispričao je za taj časopis zašto ne treba otpuštati ljude, a ako mora da ih otpusti, kako on to sam radi. U septembru 2010. svoju kolumnu za to izdanje posvetio je naučnicima, ispričavši da mu se sviđaju „poduhvati uz učešće životinja“ i kako se u tim slučajevima rešavaju pitanja bezbednosti.
