U znak sećanja na poginule, u beogradskom Tašmajdanskom parku kod spomen-obeležja „Zašto?“, kod zgrade RTS-a, noćas su se, kao i svake godine, okupile porodice i prijatelji stradalih radnika.
U ime porodica prisutnima se obratio Miroslav Medić, brat poginulog Siniše Medića.
„Ove noći se sećamo 23. aprila 1999. godine, kada je u 2.06 sati raketa NATO pakta pogodila srce televizije. To srce nije bila zgrada, odeljenje mastera i sva vredna tehnika u njemu, to su ljudi koji su bili najvredniji i najbolji deo televizije. To su bili ljudi koji su časno i pošteno obavljali svoje radne zadatke misleći na sutra. Imali su svoje planove, nadanja, želje. Tog aprilskog jutra 1999. godine one su voljom nekoga prekinute“, naveo je Medić.
Brat stradalog Siniše Medića pita i zašto je i kome bilo potrebno da 16 nevinih ljudi izgubi svoje živote, jer oni nisu nikome pretili, niti su ikoga ugrožavali, već su samo obavljali svoj običan i za njih svakodnevni posao.
„Na to pitanje, nažalost, još uvek nismo dobili odgovor. Oni koji ga znaju još uvek ćute i ne žele da progovore. Dok taj odgovor ne dobiju, duše ubijenih se neće smiriti, one će ga i dalje tražiti“, rekao je Medić.
Okupljeni su se prisetili stradalih radnika, koji su, istakao je Medić, bili dobri ljudi, dobe kolege i pravi prijatelji.
„Sada bih vas zamolio da se setimo svakoga od njih: Jelica Munitlak (27 godina), šminker; Ksenija Banković (27), video-mikser; Darko Stoimenovski (25) tehničar u razmeni; Nebojša Stojanović (26), tehničar mastera; Dragorad Dragojević (27), obezbeđenje, Dragan Tasić (29), električar, Aleksandar Deletić(30), kamerman, Slaviša Stevanović (32), tehničar u razmeni; Siniša Medić(32), dizajner programa; Ivan Stukalo (33), tehničar u razmeni; Dejan Marković(39), obezbeđenje; Milan Joksimović (47), obezbeđenje; Branislav Jovanović(50), tehničar mastera; Slobodan Jontić (54), monter; Milovan Janković (59), precizni mehaničar; Tomislav Mitrović (61), režiser programa.“
„Njihove seni su i sada ovde sa nama i još uvek se nadaju pravdi. Mi ćemo se u njihovo ime za tu pravdu boriti“, rekao je Medić, posebno se zahvalivši organizacijama Žene u crnom, Majkama Srebrenice, Vukovara, i Zvornika kao i Rosi Jakovljević, majci ubijenog gardiste u Topčideru, koji su prisustvovali pomenu.
Bombardovanje RTS-a je bio prvi slučaj da je medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.
Međunarodna organizacija za ljudska prava „Hjuman rajts voč“ je 2000. godine saopštila da nije bilo nikakvog opravdanja za bombardovanje zgrade televizije.
Čelnici NATO-a su tvrdili da je napad bio opravdan, a specijalna komisija Haškog tribunala koja je ispitivala i slučaj bombardovanja RTS-a, nije predložila Tužilaštvu da pokrene krivični postupak.
Bivši direktor RTS-a Dragoljub Milanović je u Beogradu 2002. godine osuđen na 10 godina zatvora, s obrazloženjem da nije poštovao naređenje tadašnje savezne vlade, i ljude i tehniku izmestio iz objekata RTS-a u Aberdarevoj i u Hilandarskoj ulici.
Vlada Srbije je pre dve godine formirala Komisiju za razmatranje činjenica o ubistavu novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, a mandat komisije je proširen i na slučaj ubistava medijskih radnika RTS-a u bombardovanju 1999. godine.
