Za mnoge od njih put se završava u grobnici u koju se pretvorio Mediteran. Novi brodolom na Mediteranu, u kome je poginulo najmanje 700 ljudi u noći između subote i nedelje, kap je koja je prelila čašu.
Mateo Renci, italijanski premijer, govori o „sistematskom masakru na Mediteranu“.
Veću tragediju u svojim vodama Evropa nije videla od kraja Drugog svetskog rata.
Dolaze najčešće iz Sirije, Iraka, Avganistana i Libije, zemalja u kojima su zapadne vojne intervencije doprinele da zavlada haos. Francuska bombarduje u Iraku, SAD i sledbenici i u Siriji. U Libiji vlada anarhija nakon vojne intervencije koju je 2011. godine povela Francuska, uz podršku prekookeanskog saveznika. Građanima Libije koje je „oslobađala“ danas neće da otvori vrata.
Većina članica Evropske unije pooštrila je uslove za dobijanje azila i zatražila stroži nadzor spoljnih granica. Italijansku operaciju „Mare nostrum“, čiji je cilj bio spasavanje unesrećenih, zamenila je operacija „Frontekst“, koja poput policije kontroliše granice.
Evropska tvrđava je gotovo neprobojna, ali to nije obeshrabrilo imigrante, spremne da rizikuju život.
Kada su pooštrene kontrole na Kanarskim ostrvima i na Lampeduzi, put migracija krenuo je ka grčko-turkoj granici, preko ostrva u Egejskom moru, ka Balkanu. Haos u Libiji otvorio je vrata migrantima koji iz severne Afrike prelaze u Italiju.
Evopska imigraciona politika doživela je krah. Evropski lideri ništa ne preduzimaju iz straha da će ohrabriti nove imigrante. Sa strepnjom posmatraju napredovanje ultradesničarskih partija, čija popularnost raste od kada su u imigrantima našli žrtvene jarce, uzrok svih nedaća kroz koje prolaze evropska društva u krizi, od nezaposlenosti do gubitka identiteta.
Većina Evropljana ne želi nove imigrante u svojim zemljama. To je razlog zbog koga Evropa okreće glavu, umesto da otvori vrata onima koji beže od ratova, gladi i progona. Koncept humanitarne intervencije važi samo van njenih granica.