Izgleda da je više pogodnosti od parafiranja sporazuma u Briselu imala Priština nego Beograd. Od 15 tačaka, koliko je sporazum sadržao, Srbija je ispunila sve, a Priština nije do sada uradila gotovo ništa, počevši od formiranja Zajednica srpskih opština, koja je trebalo da bude krov i zaštita za Srbe na Kosmetu.
Da li je Srbija ovim sporazumom više izgubila nego što je dobila?
Ocene sagovornika Sputnjika su različite. Dušan Proroković iz Centra za strateške alternative smatra da je Srbija ovim sporazumom na čistom gubitku. Nenad Đurđević, koordinator Foruma za etničke odnose, veruje da je sporazum Beogradu omogućio da od pukog posmatrača dođe u poziciju pregovarača o svemu što se na Kosovu događa.
Srbija od posmatrača do igrača
„Priznata je realnost na terenu, i Beograd je dobio punu pregovaračku poziciju. Dakle, nije više samo posmatrač, već nezaobilazan deo procesa na samom Kosovu. Drugim rečima, postao je realan faktor na Kosovu“, kaže Đurđević.
On smatra da je za Srbiju najveća dobit od ovog sporazuma što je njime otvorila sebi put ka Evropskoj uniji. S obzirom da još nijedno poglavlje u pregovorima Srbije sa EU nije otvoreno, Proroković misli upravo suprotno.
„Ta obećanja su šarena laža! Sporazum je potpisan da bi se zaokružili interesi velikih sila i legitimizovao status republike Kosova u sistemu međunarodnih odnosa“, navodi on.
Oba sagovornika Sputnjika, doduše, svako na svoj način saglasna su da Priština, za razliku od Beograda, nema potrebu da žuri u primeni Briselskog sporazuma.
Đurđević ovo objašnjava logikom da je Priština manje motivisana od Beograda, jer joj ne ide na ruku zamisao Srbije o formiranju Zajednice srpskih opština.
„Za Prištinu je kompleksna stvar sprovođenje dogovora oko Zajednice opština, jer postoje dva koncepta same zajednice. Prema Prištini, to je sistem koordinacije između opština, dok Beograd na to gleda kao na koncept povezivanja srpskih zajednice na Kosovu, koja bi kasnije bila povezana sa Beogradom“, objašnjava on.
Sa obzirom da je više puta sa Prištinom u Briselu razgovarano na ovu temu, ali da konačnog dogovora nema, za Prorokovića je ovo dokaz da je Briselski sporazum bio samo jedan korak u smeru pritiska na Srbiju da prizna Kosovo.
„Sporazumom smo dobili legitimizaciju statusa takozvane Republike Kosovo. Doduše, međunarodnog priznanja Kosova nema u punom smislu te reči dok ne postane član Ujedinjenih nacija, ali Briselskim sporazumom Srbija im je pomogla da legitimizuju svoj status, jer su primljeni u mnoge međunarodne organizacije, što doprinosi podizanju samopouzdanja kod kosovskih Albanca, što im olakšava međunarodnu komunikaciju“, kaže Proroković.
On tvrdi da ovaj sporazum nije, kako to tvrde u Srbiji, politički, već pravni akt, podsećajući na posledice koje su nastale potpisivanjem sporazuma o pravosuđu.
(Još jedan) Istorijski dan
Sporazum su 19. aprila 2013. godine u ime Republike Srbije potpisali predsednik tadašnje Vlade Ivica Dačić i tadašnji predsednik vlade samoproglašene republike Kosovo Hašim Tači. Sporazum nosi naziv „Sporazum o principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine“, ali je ostao poznat i kao Briselski sporazum.
Zvaničnici Evropske unije ocenili su taj 19. april istorijskim datumom za odnose Srbije i Kosova, ceo Zapadni Balkan i celu Evropu.
Sporazumom je predviđeno osnivanje Zajednice srpskih opština, koja je trebalo da bude formirana posle lokalnih izbora održanih po kosovskim zakonima i na severu Kosova 3. novembar 2013. godine.
Pored toga, sporazumom je predviđeno ukidanje bezbednosnih struktura i pravosudnih institucija Republike Srbije na Kosovu i Metohiji, što je realizovano potisivanjem sporazuma o pravosuđu.
Regionalnog komandanta policije za četiri opštine sa većinskim srpskim stanovništvom na severu Kosova trebalo bi da imenuju načelnici tih opština. Apelacioni sud u Prištini bi uspostavio komisiju u kojoj bi većinu činili srpske sudije i koja bi bila nadležna za sve većinski srpske opštine.
Njujork tajms je tada pisao da bi sporazum trebalo da „prevaziđe etničke netrpeljivosti u bivšoj srpskoj pokrajini“, i da se radi o važnoj diplomatskoj pobedi Evropske unije u kojoj je Ketrin Ešton (bivša visoka predsenica EU) odigrala ključnu ulogu.
S druge strane, ruski mediji ocenili su da je Srbija „de jure“ priznala nezavisnost Kosova. Glas Rusije je ocenio da je sporazum približio Kosovo nezavisnosti i sasvim uklonio prisustvo Srbije na Kosovu, čak i u opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom, kao i da „Kosovu nedostaje samo mesto u UN, ali izgleda da je Beograd spreman da popusti i po tom pitanju“.
Ustavni sud i poltički akt
Ovaj sporazum našao se i pred Ustavnim sudom Republike Srbije. Bilo je više zahteva za ispitivanje ustavnosti Briselskog sporazuma, kao i niza uredbi koje je Vlada Republike Srbije, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, donela na osnovu njega.
Ustavni sud Srbije je 26. februara 2014. godine ocenio neustavnom Uredbu o katastru za Kosovo, koja je nastala na osnovu Briselskog sporazuma. Sud je ovom odlukom dao Vladi Republike Srbije rok od šest meseci da Uredbu o katastru uredi onako kako nalaže Ustav Srbije.
Ustavni sud je u junu 2013. godine doneo odluku da zastane sa postupkom o oceni ustavnosti ove uredbe. Tom odlukom sud je dao mogućnost Vladi da usaglasi ovu uredbu sa Ustavom.
Vlada je, naime, imala mogućnost da ukloni uredbu iz pravnog poretka ili da je promeni tako da ona bude u saglasnosti sa Ustavom, zakonima i međunarodnim konvencijama. Budući da Vlada Srbije ništa od toga nije učinila, Ustavni sud je nastavio postupak ocene ustavnosti i doneo konačnu odluku na sednici od 26. februara.
Na ovakvu odluku Ustavnog suda reagovao je ministar pravde Nikola Selaković, iznoseći stav Vlade da Briselski sporazum nije pravni već politički akt, te da Ustavni sud treba da se proglasi nenadležnim za ovo pitanje.
S obzirom da je Beograd potpisao ovaj sporazum verujući da će to biti dovoljno da se brže nađe u Evropskoj uniji, a da se to ostvaruje brzinom puža, mnogi će reći da je Briselski sporazum kupio vreme kosovskim Albancima da izlobiraju mesto u UN. Za sada, ni taj cilj Albanaca nije ostvaren, ali su prvi koraci ka njemu već učinjeni.
